Српска средњовековна духовна музика

Солунска браћа су радила на преводима богослужбених текстова и претпоставља се да су, заједно са обредима, ширила и византијско појање. Тако су се први Срби хришћани упознали са црквеним певањем у оквиру богослужења.

У том периоду песме су се вероватно преносиле усменим путем, а византијске мелодије прилагођавале преведеном тексту. Попут српске средњовековне књижевности и ликовних уметности, стара српска црквена музика се даље развијала као и музика других православних народа ‒ у окриљу византијске културе.

Прва потпунија сведочанства о црквеном животу Срба, а самим тим и о значају црквеног појања и распрострањености његове примене, потичу из времена осамостаљене средњовековне државе и почетака владарске династије Немањића. Немањићи су били покровитељи свих црквених уметности, па су, почев већ од Стефана Немање, посебну пажњу поклањали и музици. У држави Немањића црквена музика је од краја XII века имала исту улогу као и у другим православним земљама.

У историјским документима, житијима светих и другим изворима из тог времена, често се спомињу црквено појање, певани псалми, погребне песме, као и појане службе. Сви ови наводи јесу докази о постојању богате и веома развијене црквене музичке праксе. Црквеном појању је, дакле, посвећивана велика пажња, на шта упућује и чињеница да су у хагиографијама српских владара описи богослужења готово увек повезани с појањем.

О појању и црквеним песмама говоре и два житија Светог Симеона ‒ Стефана Немање, потекла из пера двојице Немањиних синова, Саве и Стефана Првовенчаног. Тако је, према Стефановом опису, Симеон напустио свет праћен анђеоским појањем, којем се и сам придружио. А сама Немањина смрт била је повод да се окупе монаси из више светогорских манастира како би опојали његово тело: „Пошто се сврши јутрење и пошто се сабраше безбројни монаси, почеше часно појати уобичајене песме око пречасног тела и извршише речено: 'Они који се боје Господа, славе га.' Појали су најпре Грци, затим Руси, после Руса Бугари, потом опет ми, његово стадо сакупљено".

Црквено појање било је нераздвојни пратилац првог српског архиепископа Светог Саве. У делима која је посветио манастирском животу Свети Сава је изнео многа упутства у вези са појањем. Он је при томе обраћао пажњу на појање службе у целини, или пак на произношење делова одређених служби. Судећи по Доментијановом сведочењу, Свети Сава се издвајао од других по врсном појачком умећу. Остало је забележено да је приликом првог поклоничког путовања по Палестини и посете великој лаври Светог Саве Освећеног, на гробу тога светитеља отпевао више црквених песама. А када су Савино тело преносили из Трнова у манастир Милешеву, служена је литургија и појана су надгробна пјенија.

Крунисање Стефана Првовенчаног било је пропраћено тродневним слављем и свечаном литургијом: „Када се Свети Сава вратио 1221. године из Никеје у Малој Азији на своју архиепископску столицу у Жичи, сазвао је после неког времена велики земаљски сабор, одвео је свога брата Стефана до олтара, помазао га светим уљем, оденуо га багреном хаљином, ставио му круну на главу, дао му жезло и мач у руке и узвикнуо три пута 'Многаја љета', првовјенчани краљ и самодржац Србије Стефан' (...) 'Многаја љета', одвратила је скупштина - сабор".

„Божанствена пјенија, дивна и прекрасна" била су, дакле, саставни део богослужења у XIII веку али су пратила црквене обреде.

Сломом српске средњовековне државе, који наступа падом Смедерева 1459. године и доноси почетак вишевековне турске окупације, започело је тешко раздобље ропства, бројних сеоба, прогона, буна и устанака. Ипак, црквена музика је опстајала, упркос веома сложеним околностима своје егзистенције. Једно од ретких сачуваних упоришта црквене музике био је манастир Хиландар, у чијој се ризници налази велики број музичких рукописа насталих крајем XVIII и почетком XIX века. Мелодије у овим рукописима забележене су византијским неумским нотним писмом, а у погледу својих музичких одлика блиске су византијској и поствизантијској музичкој традицији.