Лепота камена

Лепота камена произилази из његовог природног изгледа и боје, као и чињенице да је сваки комад потпуно јединствен. Он представља отпорност, ослонац, темељ, поузданост, вечност, суштину... Симбол је постојаности и снаге, лепоте која превазилази векове.

Мозаик представља једну од најстаријих техника уметничког изражавања. Тајне ове технике познавали су још стари Вавилонци, затим су је развијали Грци а унапређивали Римљани. Кроз све векове свог постојања, мозаик је представљао једну од најпрестижнијих уметничких рукотворина. У прошлости се могао видети само на јавним грађевинама какви су били дворови и катедрале, на површинама као што су плочници испред важних институција и понекад у замковима, тачније домовима најмоћнијих и најбогатијих.

Пуни процват мозаик је доживео у ранохришћанској и византијској уметности, о чему сведоче монументални мозаици у Риму, Равени, Аја Софији, црквама у Солуну, на Сицилији, у Венецији.

У једном комаду камена дата је сва његова лепота, како самог облика тако и боје. Али и стакло у изради мозаика заузима веома значајно место а репрезентативан пример за то је и Храм Светог Ђорђа на Опленцу, чија је унутрашњост прекривена мозаицима израђеним од мурано стакла. На Истоку се мозаик одржао дуже зато што је исламска уметност имала богату традицију израде мозаика. На Западу га је у средњем веку заменило зидно сликарство.

У Кнососу на Криту налазе се најстарији примери сликања на малтеру  

Зидно сликарство или мурал потиче од шпанске речи муро, што значи „зид" и представља сваку врсту сликања на зиду. То је најстарији облик сликарства који се јавио на зидовима пећина у којима су живели први људи.

У зидном сликарству најчешће се изводи фреска, поступак сликања којим се боје наносе директно на свеж кречни малтер. У Кнососу на Криту налазе се најстарији примери сликања на малтеру, из периода око 1500 година п. н. е. У хеленистичком периоду римске уметности зидно сликарство доживљава процват, нарочито на прелазу из старе у нову еру. Типичан пример овог фреско-сликарства је сликарство у Помпеји. Сликало се пигментима мешаним с кречном водом или кречним млеком.

С обзиром на то да нису баш сви пигменти били довољно отпорни на кречно окружење, стари мајстори су користили само оне који би остајали неоштећени. Од монументалних фресака из Ватикана, Фиренце до православних фресака Грчке, Русије, Србије, црква је фрескама осликавала храмове да на тај начин неписменом пуку приближи Стари и Нови завет, житија светих. Тако златно доба српског фреско-сликарства обухвата сликарство српских манастира грађених у рашком стилу током 13. века. Као почетак сматра се живопис манастира Студеница, док његов крај, а уједно и врхунац, чини сликарство Сопоћана. Сликање фреско (al fresco), тачније „свеже" или „влажно" и данас је актуелно, али насупрот њему постоји и сликање ал секо (al secco), што у преводу значи „на суво".

Како су и градња храмова и њихово украшавање били изузетно скупи, иза свега је стајао мецена, световни или верски поглавар или чак држава, а богатство и лепота фресака су сведочили, осим о вери, и о моћи и богатству.

Од праисторије, преко Грчке, Рима, ренесансе и барока, зидно сликарство се обнавља и у модерној уметности 20. века. Преко мурала, у другој половини 20. века на зидовима јавних простора јављају се дела анонимних аутора, графити, од којих су нека уметнички облик савремене урбане културе, а нека ружни вандализам.