Певач, дај нешто смешно!

Доказано се смех јачег интензитета не може поредити ни са каквим осталим благодатним искуствима (какво је, примерице, постизање славе, богатства, сексуалног врхунца, или процес задовољења благоутробија).

А са још чвршћом сигурношћу је лабораторијски потврђено да се праг издржљивости бола након 15 минута опуштеног, неусиљеног смеха подиже за десет одсто (јер повећано излучени ендорфин амортизује сигнале физичког бола и психолошког стреса). Како стоји ствар са комичношћу у уметности? Да ли уметност може да нас насмеје? Нема никакве сумње да се категорија комичног скоро у свим могућним случајевима наслањала на осећање супериорности. Шарл Лало, рецимо, закључује: „Смешно је осећање личне супериорности при погледу на антипатичну дисхармоничност".

Музика не зна за категорију комичног јединства (какво имамо у комедији представљеној на позорници, или филмском платну) стога што се не служи описивањем. Она је ‒ као што се може претпоставити ‒ смешна једино онда кад је изразито рђава, те нас испуњава осећањем надмоћи. У историји музике су се, као најприкладнији модели за демонстрирање комичног испоставили (логично, будући театру и филму најсроднији) опера, оперета и водвиљ.

„Данас опера често изгледа смешна кад покушава да буде озбиљна"

Тако су италијански композитори операма buffa, а француски операма comique имали (чини се) највише потребе да насмеју себе, велможе и плебс, будући да у осталим земљама Старе даме није „запаћен" сличан жанр. Еклатантан је случај Моцартове „Фигарове женидбе", где либретиста (Италијан!) Лоренцо да Понте, послуживши се сижеом позоришне комедије (Француза!) Бомаршеа, у амбијенту (шпанске!) Севиље исмева аристократију. Наравно, свих народа и народности.

У 19. веку је Јохан Штраус Млађи бечку оперету довео до климакса „Слепим мишем" и „Бароном - циганином", што је мотивисало и композитора Даворина Јенка да се посвети музици за више од 80 позоришних комада, као и остварењу прве српске оперете „Врачара" (или „Баба Хрка"). И Миховил Логар је једну своју оперу обојио ведрим тоновима ‒ „Покондирену тикву" по Стеријиним мотивима. Из ових, у савремено доба се развила форма мјузикла, театарског и екранизованог. Међутим, он не имплицира обавезно на комичан садржај (сетимо се само „Плеса у тами" тандема Трир‒Бјорк!).

Данас опера често изгледа смешна кад покушава да буде озбиљна; стога је боље одмах је сачинити смешном, не би ли остала то што заиста и јесте, те се намеће закључак да је у наше доба комична опера (мјузикл, кабаре) прихватљивија од сваке друге. И још шири закључак, да се покушаји увођења елемената комичног у музику своде на покушаје доказивања изразите супериорности, што значи, на неколицину великих мајстора. Пре свега, Лудвига ван Бетовена, Хектора Берлиоза и Рихарда Вагнера. Али се прави, комплетан комични театар музике (такорећи циркус) заправо оснива тек у 20. веку, са безбројним рђавим композиторима који покушавају да и нас (бар подједнако колико себе саме) увере у своју супериорност.

Просто за крепат` од смеха.