Ниче и музика

Ипак, може се рећи да се Ничеова композиторска ʼавантураʼ завршила 1872. године, након што је доживео бројне негативне реакције на своја дела. Рихард Вагнер се, према једном запису  супруге Козиме, смејао Ничеовим композицијама, а познати пијаниста и диригент Ханс фон Билов, коме је Ниче 1872. послао комад „Манфред-медитација", оценио је то дело као „грозно и антимузикално" те отишао тако далеко да је о њему говорио као о „силовању Еутерпе". Данашње оцене композиторског рада знаменитог филозофа знатно су блаже од оцена његових савременика, иако се не може говорити о неком великом оригиналном доприносу историји музике.

Век у којем је Ниче живео обележен је музичким романтизмом. Сви композитори којима се Ниче дивио, они чијим је делима окренуо леђа, па и они које је уместо њих величао, припадају естетици романтизма. С данашњег гледишта, слављење Бизеове „Кармен" уз напад на Вагнеровог „Парсифала" не одаје неку толико драстичну промену у музичком укусу.

Међутим, треба разумети шта су та дела представљала за Ничеа из ширег контекста његове филозофије, који је, чини се, условио и прокламоване личне музичке афинитете. Како Ниче у својим каснијим делима види супротстављеност романтизма властитом филозофском ставу? Као неодређену чезнутљивост и испразну пожудност насупрот вољи за моћ; као носталгично гледање назад у прошла и митска времена, наспрам окренутости ка будућности превладаног човека; као мишљење светског бола, болести и дефетизма, насупрот мишљењу које насмејано показује пут к новом здрављу сутрашњице; као песимизам уздржаних, пропалих и поражених, наспрам одлуци за трагично и за песимизам који је карактер строгости и снаге интелекта те „жуди за великим непријатељем".

Наговештај будућности музике која више не би била 'сладуњаво подилазеће', без морализаторског карактера, музике чија би се „чудновата чаролија састојала у томе да не би више ништа знала о добру и злу", такве која би била дубља, моћнија, можда са више жестине и тајновитија, уз наговештај да ће се „појавити музичар који ће бити довољно храбар, суптилан, пакостан, здрав да би се тој ʼромантичној сладуњавојʼ музици осветио на бесмртан начин".

Кроз музику која постаје дионизијска, проговара одлука за да‒казивање животу у целокупном његовом значају као јединству у многострукости рађања и затирања; одлука да се не узмиче ни пред најстрашнијим и најболнијим, за испитивањем крајности и откривањем пратемеља свега.

Та музика ће, нужно, као и дионизијска филозофија Ничеова, често наилазити на неразумевање, отпор и неодобравање јер наизглед потпуно раскида с традицијом и не пристаје на компромисе, али они који корачају напред по мрачним и још слабо истраженим подручјима никад (у почетку) немају војске следбеника. То је свакако из личног искуства могао да посведочи и осветник којем се Ниче надао, централна фигура друге бечке школе, Арнолд Шенберг.