Нојшванштајн ‒ дворац за Лоенгрина

Враћање у средњи век, улепшана прошлост, националне теме и митови, егзотична места, били су уобичајени за епоху романтизма. Ипак, Лудвиг је био визионар. Његов Нојшванштајн, у неоготском стилу са импресивним торњевима, најавио је и будући књижевни жанр, готски роман. Септембра 1869, на стени изнад Пелатске клисуре, постављен је камен-темељац за Нојшванштајн, најраскошнији од три баварска дворца која је Лудвиг саградио.

Краљ који се игра

Баварски краљ је за израду пројекта одабрао архитекту Едуарда Ридела и сликара и сценографа Кристијана Јанка. Око 200 уметника и занатлија градило је дворац по угледу на сценографију из Вагнерових опера. Пројектанти су га замислили као троспратну грађевину, али је Лудвиг тражио да се додају још два спрата. Узор за двориште била је сценографија из другог чина „Лоенгрина", изведена у Антверпену, а идеја о Дворани певача потекла је из „Танхојзера". Онда је, између 1893. и 1894, Вагнер компоновао и своју последњу оперу „Парсифал", а Лудвиг је тражио да се Дворана певача украси сценама из саге о Парсифалу. За ексцентричног краља, Нојшванштајн је тада постао храм за Свети грал.

Изградњу Нојшванштајна Лудвиг II је на почетку финансирао личним приходима и породичним наследством. Међутим, трошкови су расли, требало је изградити и путеве за транспорт грађевинског материјала и облога. Како би завршио дворац, краљ је почео све више да се задужује. У једном тренутку задужења су прешла суму од четрнаест милиона марака. Његов кабинет одбио је да му одобри зајам. Тадашњи пруски премијер и потоњи први канцелар уједињеног Немачког царства, Ото фон Бизмарк саветовао је баварском краљу да новац затражи од парламента. Овај потез је имао велике последице. Лудвигу II је одбијена молба, проглашен је ментално болесним и затим је, 10. јуна 1886 ‒ свргнут. Са надзорном комисијом, др Гуденом и под оружаном стражом, Лудвиг је изведен из свог вољеног Нојшванштајна и одведен у дворац Берг на језеру Штанберг. После само два дана, шетачи су у језеру нашли мртва тела свргнутог краља Лудвига и др Гудена. Околности њихове смрти нису разјашњене. Неколико дана после његове смрти, дворац је отворен за јавност.

Розенбергов штаб

За време Другог светског рата Нојшванштајн је постао седиште штаба Алфреда Розенберга, задуженог за уметничка дела одузета немачким Јеврејима, и складиште уметнина са окупираних територија. Дела су похрањивана и у напуштеним рудницима и манастирима, пише Дојче веле, а Нојшвајнштајн је био идеалан. „Томе је" ‒ каже историчарка уметности Тања Бернзау ‒ „погодовала локација у близини Аустрије и далеко од Берлина и других великих градова који би могли да постану мета савезничких напада." Осим тога, Нојшвајнштајн је остао недовршен, па је самим тим представљао идеално, пространо складиште.

Највећи део покраденог културног блага потицао је из Француске. Амерички ветеран Самсон Лејн Фejзон, историчар уметности задужен за савезничко проналажење уметнина, испричао је да је кључну улогу у откривању блага у Нојшвајнштајну имала француска кустоскиња Роз Валанд, која се претварала да је колаборациониста. Филмско остварење Џорџа Клунија „Операција: Чувари наслеђа", из 2014, са блиском тематиком, историчари уметности су назвали „лаичким".

Дворац за Трнову Ружицу

Лудвигов Нојшванштајн је био узор Волту Дизнију за кућу Трнове Ружице (или Успаване Лепотице) и постао је заштитни знак Дизнијевог студија. Дворац из дечјег сна ексцентричног краља Лудвига на тај је начин остао забележен и у детињству генерација малишана.

Годишње Нојшванштајн посети 1,3 милиона људи. Краљ који је желео да буде Лоенгрин, витез-лабуд и Нојшванштајн градио за лично уточиште и бег од свакодневице, оставио је својим суграђанима туристичку атракцију коју лети, у току само једног дана, посети 6.000 туриста.