Четрдесет година вантелесне оплодње

Прву трудноћу помоћу вештачке оплодње забележио је тим са Универзитета Монаш у Аустралији 1973. године. Међутим, та биохемијска трудноћа трајала је само неколико дана. На северној хемисфери у то време, тачније од шездесетих година прошлог века, биолог са Кембриџа Роберт Едвардс и гинеколог из болнице Олдхам Патрик Степто већ су покушавали да  створе ембрион оплодњом јајне ћелије у лабораторијским условима, ван тела мајке.

Едвардс и Степто су експериментисали најпре са животињским ћелијама; било је мало оних који су веровали да ће успети да на тај начин развију и људски ембрион.

С друге стране, наилазили су на различита оспоравања и цркве и државе, али су и даље тражили финансијска средства, упорно радећи на експерименту ‒ све док 1978. године помоћу IVF технологије није рођена прва беба, Луиза Браун.

Јавност је знатижељно испратила Луизино рођење питајући се да ли ће она бити као и сва друга деца, док је Ватикан упозорио да би „догађај могао имати озбиљне последице по човечанство". Мада је тај опис требало да укаже на опасност од рађања деце у лабораторијама, четрдесет година касније постаје јасно да је вантелесна оплодња заиста променила животе многих људи ‒ али набоље.

Деjли меjл је наводно понудио 325.000 фунти како би имао ексклузивна права на причу о првој беби рођеној на тај начин, али тог 25. јула болница у којој је рођена била је пуна новинара и фотографа, а на насловним странама нашле су се фотографије бебе и родитеља. Медији су Луизу Браун назвали „бебом из епрувете".

Физиолог Роберт Едвардс је тек 2010. године добио Нобелову награду за медицину за свој допринос вантелесној оплодњи, док његов сарадник Патрик Степто није могао бити награђен јер у то време више није био жив.