Споне популарне науке

Операција одвајања представља, дакле, и у науци и у уметности само продужетак једног атавистичког механизма адаптације. Наша епоха осећа, међутим, историјску обавезу да ствари међусобно приближи те да их, нашавши им заједничке корене, боље схвати и (евентуално) унапреди.

Отуда тенденција према интердисциплинарним методама у свим сферама људске радозналости. И отуда неопходност да се развије један особит, вероватно једини могућни катализатор, најдрагоценија копча у систему комуникација, стидљиво именованом популарном науком.

Каква је улога те чудне споне?

Дисциплина која заслужује сваку подршку и уложену енергију компликована је за спровођење, па често и злоупотребљавана. Без њене помоћи нема очекиване синтезе. Како би се иначе удружили археолог и хемичар, биолог и музичар, математичар и књижевник? Могућност кретања по различитим теренима, као и успешније разумевање јединства структура и механизама природних појава или људских дела, подразумева употребу метода научне популаризације.

Вративши се у своје школске дане, ову тезу потврђујемо чињеницом да смо лекције најуспешније савладавали управо на часовима оних едукатора који су вешто баратали методама популарне науке. С малих екрана смо упијали питорескне исказе једног Дејвида Беламија или Раше Попова. Заправо само стручњаци највишег реда (и то не само у сопственој области) своју дисциплину успешно чине једноставном и приступачном за разумевање.

Овакви стручњаци се притом служе неком врстом номиналистичког метода, али не у схоластичком смислу. Издвајајући појмове из једне, они их асоцијативно спајају (копчају) с другом научно-уметничком облашћу. Попут некаквих врхунских рели-возача, одлично познајући терен и своје возило, они нису фокусирани на саобраћајне знаке својих најужих појмова и терминологије, нити оптерећени опасношћу од последичног напуштања хипотезе и лутања по непрегледној прашуми чињеница.

За такве супериорне умове аксиоми су ствар гледишта. Не само у уметности. Сви физикално-математички закони њима су само оперативни методи. Њима је довољна она истина која доводи до ефикасних практичних резултата.

Физикалне истине никада нису дефинитивне јер иду само до тачке усавршености експеримента. Но како у једној епохи нико нема потребе за тачношћу бољом од оперативних захтева, то се тренутно стање природних наука проглашава апсолутним сазнањем. Дешавало се, на пример, да су се у средњовековним уџбеницима ‒ када је архитектура била емпиријска дисциплина ‒ деценијама провлачиле ординарне рачунске грешке које нико није примећивао ‒ јер су се налазиле с оне стране оперативних потреба.

Највећим умовима наше епохе је заједничка вера у могућност јединственог схватања (и стварања) света путем редукције чињеница на ниво елементарне памети. Тиме је и њихова оставштина за будућност вечна.