Структуралисти према музици

Зато што се музика, примерице, оваквом методолошком платформом служи бар хиљаду година, али никад ‒ попут Молијеровог г. Журдена ‒ са свешћу да примењује некакву посебну теоретску дисциплину.

Клод Леви-Строс, јеврејски Белгијанац и француски академик који је безмало доживео сто прву и кога су те 2009. оплакали Саркози и Кушнер, тврдио је да једна помоћна наука ‒ каква је фонологија ‒ „не може играти подједнако значајну улогу препородитеља система егзактних наука коју је одиграла нуклеарна физика" („Anthropologie Structurale"). Ову тезу је заступао све док (уместо да експериментални објект структурализма баци на ту врсту физике) није изабрао етнологију, што је зачуђујуће, ако се има у виду да се она (најчешће преоптерећена интерпретацијама) не може, строго узев, сматрати науком.

Можда за овај неочекивани избор треба да захвалимо чињеници да су се он и тадашња супруга Дина (етнолог, чије је студије закључио Клод, због њене инфекције ока) као чланови вишегодишње француске културне мисије у Бразилу, изучавајући индијанска племена Амазонске прашуме, определили за вегетаријанство. Ако сте близу сличној одлуци, свакако ће вас убедити Леви-Стросова реченица: „Доћи ће дан када ће помисао да су људи из прошлости, гоњени прималним нагоном за самоодржањем, устајали и масакрирали жива бића и самозадовољно излагали њихово исецкано месо за приказ, изазвати исто гађење као код путника у шеснаестом и седамнаестом веку који су се сусретали са канибалским оброцима дивљих америчких примитиваца у Америци, Океанији и Африци".

Mонета за поткусуривање надобудних мислилаца

Не можемо се отети утиску „варијације на тему" ни приликом ишчитавања коментара Џефрија Хартмана, по коме су митови „логичне технике за разрешавање основних антиномија мишљења или социјалне егзистенције". Зар (опет) техника музичке архитектуре већ не пружа идеалан модел затурених структуралистичких принципа?

Најзад, и заклети вегетаријанац примећује да ту нешто има, али на свој начин. Уместо да анализира музику као аутономну организацију, он покушава да је докаже упоређујући је са оним себи блиским, те закључује да су „и мит и музика заправо механизми одређени да се остварују у времену" („Увертира за сирово и кувано"; што је назив есеја, збиља).

Елем ‒ прецизна, одмерена, скоро опипљива временска супстанца пакована у брижљиво пројектоване музичке форме нема никакве сродности с апстрактним временом митологије, као што она не произилази ни из осталих примера Леви-Строса. Могао је да се, у вези с темом, подробније информише у делима Сузане Ленгер, која је с неупоредиво продорнијом интуицијом сагледала митологију и музику.

То све није толико битно. Треба, међутим, скренути пажњу на чињеницу да се музика сувише често третира као монета за поткусуривање надобудних мислилаца, што може да изазове подозрење да се ради о некаквој опскурној организацији чији чланови имају специјални задатак да се убацују у туђе редове не би ли забашурили своје идеолошко порекло, те изазвали пометњу.