О гађењу ‒ ако вам се гади...

Ланчаност реакције у сусрету са осећајем гађења јесте одбрамбена реакција колективно несвесног, које гађење доживљава као опасност. Али шта ако је све заиста - гадно? Није ли онда могуће да колективно несвесно тада, пред извесно немогућим да измени предмет и природу објекта тог гађења (то зато што је готово увек оно само тај објект), то колективно, обави (и то се наравно и дешава) конверзију гадног у прихватљиво, односно у не-гадно? На тај начин, свеукупно гадно постаје свеукупно „добро".

И онај појединац, наравно, који је из неког разлога пропустио или одбио да прихвати ту конверзију колективног, наставља да се гади изазивајући гађење оних других при самој својој појави. Гадећи се пред гадним, он сам постаје гадан за гадно, које се манифестује као колективно - добро.

Тако, имам утисак, гађење постаје једини параметар онога што нас одређује пред „добрим". И док је (гадан) појединац у стању сталне узнемирености пред гађењем, стога и презрењем над оним који се гади, колективно несвесно ужива у стабилности (моралности) не-доброг.

Могућа пандемичност у природи гађења у овој конверзији колективно несвесног показује се као ирелевантна с обзиром на иреверзибилну природу те конверзије. Јасније, обрнут процес није могућ. Тако квантитет одређујуће колективног ствара дефинитивну деструкцију друштвеног, као привида кретања (историја), али кретања у „стајању", односно дехуманизованог и аморалног које је у обрнутој пропорцији са привидом „доброг" и „моралног", односно хуманог.

Особа која се гади, којој се гади, постаје тако у социјалном смислу ексклузивно субверзивна, а у етичко-естетском смислу дефинитивно аморална, односно ружна.
Позиција субверзивног гађења одређена је „духом времена" које својом формом (естетско) бира врсту гађења у односу на гадног. Оно је метафоричко-апстрактно.

Гађење, све до буквалности повраћања, тако се верификује као једини могући параметар идентификовања хуманог, односно лепог.