Ескапизам

Ако прихватимо дефиницију која ескапизам описује као бег од живота, спасавање од одговорности, потрагу за смирењем, као и поход ка неким (имагинарним) поднебљима, пут звезданог неба, сунчаних отока, „мирисних поља и цветнога маја" Боре Ђорђевића... ‒ Гогенова тахићанска епизода могла би да буде њен школски пример. Наиме, иако се за овим појмом посеже не би ли се што ближе објаснила потреба за бекством из монотоне свакодневице и рутине, у пренесеном значењу он може бити синоним за опуштање и уживање, као и за потребу упознавања нових људи, култура и начина живота.

Чиме, некако несвесно и безболно, склизнусмо у дефиницију туризма.

Но, оставимо сад то. Уметницима је ескапизам најчешћи мотив за урањање у дубину сопственог духовног порекла и митске ритуалне поетике. Тако је Франц Кафка једну зиму провео у прашкој Улици алхемичара, у кући раскошне дивље архитектуре, симболично семантично исказаног става према свету и месту појединца.

Карл Густав Јунг је себи сазидао округлу кулу у Болингену, у истом (дивљем) стилу, где је простор првенствено представљао „средину, средство и оруђе" ‒ заправо његов медијум. У центру тог једноставног здања налазило се (наравно) огњиште.

Самоуки канадски наивац, а самозвани дивљак, Том Томсон је себи склепао брвнару на језеру Каное, чија га је недирнута лепота окружења инспирисала и у којем је себи обезбеђивао потребе за благоутробијем, и то ловећи рибу копљем. Нажалост, пут његовог „херменеутичко-онтолошког разумевања релације између живота и стваралаштва" насилно и мистериозно је прекинут на (испоставило се) последњој пловидби ‒ наиме, пронађен је после осам дана у кајаку, са ногама умотаним у најлон, без много модрица, али и без воде у плућима (што искључује узрок гушења).

Можда би као врховног ескаписту требало означити Белу Хамваша, који је тиховање и самоћу изабрао као животни кредо: „Човек само у заједници може живети срећно, али само у осами може бити бог". Иако овим избором није наишао на разумевање (чак) ни сународника Мађара, пост мортем се сматра водећим мислиоцем двадесетог века.

У „Хиперионским есејима" Хамваш опажа: „Грех је, пријатељу, што остајеш `ја` и што си неспособан да се у магичној метаморфози путовања претвориш у море, сунце, вино, ветар... Покушај да живиш свет не у своје име, него да у име света живиш себе."

На овај начин се бивствује само у самоћи, када човек ‒ берђајевски се ослободивши самог себе ‒ доспева до суштине сопства.

У супротном бисмо се (вероватно) попут Т. С. Елиота, запитали: „Где је живот који смо изгубили живећи? Где је мудрост коју смо изгубили у знању? Где је знање које смо изгубили у информацијама?"

Еее, да је имао могућности да „изгугла" ‒ ескапирао би од радости.