Проблеми модерне критике

Овај увод је заправо намењен односу уметника и критике. Прихватајући нужност јавног излагања, сами уметници никада нису имали проблема с публиком. Међутим, однос уметника и критичара од самог почетка је био проблематичан, конфликтан. За уметнике, критичари су били неталентовани уметници који су злоупотребљавали критику ради задовољења своје сујете, неспособне за креативно, док су за критичаре, сами уметници (већина њих) били управо одраз сопствене некреативности која је морала бити показана кроз критику.

Овај генерални однос који траје од самог настанка уметности само је повод за поглед на проблем модерне критике данас, и то пре свега у Србији. Уз сав проблематичан и конфликтни однос, несумњиво је да (ма шта о томе мислили сами уметници) критика једноставно мора да постоји, кључна је за стандарде једне културе. И ту се, бар у нас, отвара проблем саме критике. У озбиљним културама, управо је критика та (њен стандард, интегритет и ауторитет самих критичара) која је гарант и одбрана од просечног, оног што никако не може бити национална културна вредност.

Чињеница је да је ниво културе, дакле свих уметности у нас, протеклих деценија неупоредив са претходним периодом (бивша Југославија), да се потенцијал самих уметника уклопио у просечност и да је то реалност. Има таквих периода, то није нити непознато нити опасно. Оно што је ту заиста забрињавајуће јесте сама критика која (управо то је њен смисао, да то не допусти!) саучествује у промоцији просечности, и што је заиста опасно, ту стваралачку, генерацијску кризу промовише у вредност националног карактера, високу естетску вредност (ваљда из „националних" интереса), и на тај начин се заправо уклапа у сопствену кризу критичке мисли, јаких интегритета и озбиљних система вредности.

И заиста, можемо ли тај простор критике, личности и имена данас уопште набројати, бар на прсте једне руке? Можемо ли, пре свега у литератури (која је основ и за друге уметности, пре свега за позориште и филм) навести имена уметника оног нивоа и значаја која је ова култура имала пре неколико деценија?

Ако постоји криза стварања, а већ сам рекао да такви периоди постоје и у много озбиљнијим културама, може ли бити оправдања непостојању критичке мисли која постоји пре свега због тога да то, из озбиљног система вредности, дефинише и не допусти?

То време кризе, у оваквој симбиози просечности креативног, како код самих уметника тако и код оних који одређују естетску вредност тиме што промовишу ту исту просечност, јесте време упитности оног старог конфликта ствараоца и оцењивача. У сваком случају, криза културе, у оваквој заштити интереса сопствених неспособности, сигурно ће је не само продужити већ јој дати и легитимитет.