понедељак, 30.04.2018, 10:08 -> 11:06
Извор: Би-Би-Си Страни програм
Неодољиве животиње
Свако од нас има своје миљенике ‒ животиње које сматра неодољиво симпатичним. Понекад нас опчине звуцима које производе, неке се крећу на начин који је нама интересантан, али најчешће нам пажњу привуче сам изглед животиње.
Седамдесетих година 20. века Кина је поклонила прве панде зоолошком врту „Смитсонијан". Управо прошле године њихова најмлађа принова привукла је више од два милиона посетилаца који су очајнички желели да је виде уживо.
Због чега су нам панде толико занимљиве?
Панде нису највећи медведи. Та титула припада мрким и поларним медведима.
Панде се сврставају у месоједе. Имају зубе и канџе карактеристичне за месождере, али се не понашају тако. Пре отприлике пет милиона година панде су изгубиле жељу да једу месо. Прешле су на другу храну које је било у изобиљу.
Помислили бисте да је то била разумна одлука, али бамбусов штап садржи веома мало калорија, посебно ако га упоредимо са комадом меса. Панде морају да поједу храну у количини која одговара скоро трећини њихове телесне масе. Жваћу и по шеснаест сати дневно само да би преживеле. Зато је тело панде морало еволуирати да би се прилагодило тој промени.
Заштитни слој у стомаку је очврснуо да би могао да поднесе комадиће бамбуса. Али највеће промене претрпела је лобања тих медведа. Кост је постала много дебља и шира да би подржала огромне мишиће на образима. Дакле, пандина велика глава је последица преласка на исхрану засновану на бамбусу.
У дивљини, због црно-беле комбинације, панда се не види у шуми прекривеној снегом. Очи изгледају веће, а тиме и страшније у сусрету са супарницима и грабљивцима. Но та илузија код нас изазива потпуно супротан ефекат. Зашто смо слаби на те пренаглашене особине? Оправдање се крије у биологији.
Све се своди на начин на који реагујемо на бебе. Рађамо се с великом главом и крупним очима. Један поглед на те одлике ‒ и буди се наша урођена брижност. Психолози то називају „реакција на љупкост". Толико је природна и дубоко укорењена да је могу покренути чак и животиње.
Наша љубав према пандама своди се на наш еволутивни изворни код и ми ту ништа не можемо урадити.
Популарни лорији
Спори лорији се ретко срећу у дивљини па до пре десетак година скоро нико није ни чуо за њих, а онда одједном постају једна од најпопуларнијих животиња на интернету.
Већина људи споре лорије сматра симпатичним. Њихова глава подсећа на лоптицу која се налази на врху заобљеног тела. Имају симпатично лице и изгледају као права невинашца. Као и панде, лорији су нам неодољиви због најупадљивије одлике свог лица ‒ веома крупних очију.
Наш механизам који реагује на љупкост одмах се активира.
Али у дивљини се открива права сврха тих невероватних очију, и тамна страна симпатичних малих лорија. Они су ноћне животиње. Њихове огромне зенице се шире у мраку. Тако сва светлост пролази право до ока, што им обезбеђује изванредан вид, чак и на најслабијој месечини. Користе га за праћење и хватање плена.
Можда изгледају симпатично, али кад зграбе плен, постају немилосрдни. Прво ће му откинути главу и поносно је полизати као да је лизалица. Затим ће појести остатак плена, сваки комад крила, сваку кошчицу.
Њихов апетит се не ограничава само на инсекте. Најупадљивији детаљ на спорим лоријима су дугачка леђа са тамном линијом. Док се пењу, крећу се као змије. Њихова кичма образује латинично слово „с" и ако покушате да их ухватите, засиктаће као змија. Подићи ће руке изнад главе и направити нешто налик на лепезу, тако да личе на кобру.
Лорији су једини отровни примати на свету. На лактовима луче уље; мешањем тог уља и њихове пљувачке настаје смртоносан коктел.
Зна се за случајеве да су људи изгубили део руке или ноге. Остали су без прстију. Неки су за длаку избегли смрт, а неки су чак и умрли од уједа лорија.
Пример спорих лорија нам показује да наш механизам који реагује на љупкост може да завара. Кад угледамо те крупне очи, пожелимо да се бринемо о лоријима. Можда чак и да неког узмемо за кућног љубимца. У већини земаља је забрањено купити лорија, али је потражња, за коју су заслужни снимци на интернету, толико велика да су у већини станишта ти прашумски гремлини скоро истребљени. Ова прича нас упозорава да допадљиви изглед понекад може навући невољу.
Приредила: Тања Чанић Млађеновић
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 0
Пошаљи коментар