Елдорадо и златна грозница

Елдорадо, „човек од злата"

Сами конквистадори су ширили приче и легенде о Елдораду.
Наиме, Шпанци су 1538. године освојили земљу Муиска Индијанаца. Тада је настала легенда о благу светог језера Гватавита. Ово дубоко кратерско језеро налази се у Колумбији, око педесет километара од Боготе (некада Санта Фе). Златарство је у Колумбији и Перуу у то време било развијеније од европског. Муиска Индијанци су за своје владаре израђивали златне кациге са драгим камењем. На обалама Гватавите, у источним Кордиљерима колумбијских Анди, извођен је посебан ритуал. Тело врховног Муиска Индијанца премазивано је смолом, а затим посипано златним прахом. „Златни човек" (el hombre dorado) би заронио у воду и посебним травама опрао своју златну кожу. Поглавари су за то време у језеро бацали свој златни накит. Овај призор је будио златољубље у освајачима. Трговац из Боготе, Антонио де Сепулведа покушао је да исуши језеро. То му није успело, али је нашао одговарајуће поклоне за шпанског краља: златни штит и штап, као и смарагд величине кокошјег јајета. Исте године, Франциско Пизаро је са хиљаду војника мрежама безуспешно претражио језеро. Овај конквистадор био је и оснивач града Лиме, али за његово име везује се још једна прича...

Последњи цар Инка

У северном Перуу, Франциско Пизаро је заробио Атауалпу, последњег цара Инка и за његов откуп тражио собу пуну злата и још две, испуљене сребром. Иако је откуп плаћен захтеваним количинама злата и сребра, Пизаро је прекршио договор и погубио Атауалпу. То га, међутим, није спречило да се ожени његовом ћерком. Неколико година касније, Пизаро је убијен у свом дворцу у Лими.

Потрага за златом у међувремену је географски проширена на долину Амазона. У Колумбији, као и у другим андским државама, речни наноси остављају злато са песком и шљунком. Испирачи злата оснивали су своје колоније.
Упорни трагачи вођени вером у Елдорадо и „златног човека" из језера Гватавита, враћаће се у Колумбију током следећих неколико векова и покушавати да исуше језеро. При последњем покушају, 1912, пронађени златни предмети нису успели да покрију ни трошкове путовања.

„Златне грознице"

Најпознатије „златне грознице" доводиле су авантуристе и истраживаче на планински венац Сијера Неваде у Калифорнију, 1849, Западну Аустралију, 1888, на саму канадско-аљаску границу и реку Клондајк, 1897, Нову Гвинеју, 1926. Нада, очајање, упорност, похлепа, страх, храброст, завист, превара, издаја, изненадни нестанци и смрт, увек чине део приче о потрази за златом.
За све „златне грознице" важи једноставна истина. Никада није било лако пронаћи злато. Али, срећнике којима је то пошло за руком, чекало је много веће искушење. Да се живи врате кући. Са златом или без.