Сензација медицине - откриће новог органа

Новину, условно речено, у овом истраживању представља употреба нове "имиџинг" технологије - конфокалне ласерске ендомикроскопије, која омогућава да се у току ендоскопског прегледа визуализују микроскопске промене. На овај начин се свакако унапређује дијагностика. Кажем условно нове, јер ова технологија се користи последњих десетак година, сматра доц. др Милош Бајчетић, хистолог.

Истраживачи су користећи нову технологију успели да уоче занимљиву грађу једне структуре која се налази у зиду жучних канала изнад јетре. Дакле, у делу зида тих изводних канала препознаје се по један средишњи слој који се зове субмукоза или подслузница и дефинише се као посебна подврста густог везивног ткива. Постоје две основне влакнасте врсте везивног ткива - густо и растресито. Суштинска разлика је та што је код густог везивног ткива велики број влакана  густо „пакован", док је код растреситог, далеко већа количина основне супстанце и влакана, разређенија.

Лекари су у том истраживању приметили да је то густо везивно ткиво  мало другачије структуре, односно да је количина тог интерстицијума, те основне супстанце, већа него што се сматрало. То јесте занимљиво откриће, али далеко од тога да би се таква структура могла сматрати новим органом, објашњава доц. др Милош Бајчетић из Института за хистологију и ембриологију „Александар Ђ. Костић" Медицинског факултета у Београду.

Амерички научници, аутори поменутог истраживања су радили даље на генерализацији па су ту слузницу посматрали у дигестивном тракту, у танком и дебелом цреву, као и у уринарном систему и пронашли су ту исту структуру која иначе има за циљ да фактички вишак међућелијске основне супстанце дренира путем лимфних капилара.
Свакако ћу студенте упознати са резултатима овог истраживања због његове занимљивости као и са стварним  дометима  и значајем  резултата овог истраживања, истиче наш саговорник.
У видео прилогу можете чути шта је још рекао доц. др Милош Бајчетић, а нас је још интересовало, да ли је у последње време било вредних открића која су можда промакла медијској сензацији?

Тешко ми је да прецизно одговорим на ово питање. Једноставно, број истраживача, научних истраживања и публикација је постао до те мере енорман да је јако тешко пратити толики број нових научних информација. У уској области коју пратим, занимљиво је било скорашње (2013) откриће групе неуро-научника са Рочестер Универутета на челу са Данкињом, Недергарда (Маикен Недергаард). Ова група истраживача открила је и описала глимфатични (глијални лимфатични) систем. Ово откриће било је први корак у побијању старе догме која је тврдила да је мозак један од ретких органа у нашем телу који нема лимфну дренажу. Уз накнадно откриће (Лоувеа и сарадници са Универзитета Вирџинија, Апелунд и сарадници са Универзитета Хелсинки, 2015) лимфних капилара у менигеалним омотачима (овојнице мозга). Ово откриће је у САД-у, 2015 године Научни часопис уврстио у "Топ 10 научних прича".

Закључујемо ову причу питањем да ли је данас уопште реално очекивати нова велика открића или је реалније да се само постојећа сазнања надграђују...?
Једно не искључује друго, али већина истраживања се наслања на претходна и резултат су дуготрајног и упорног рада, закључује доц. др Милош Бајчетић из Института за хистологију и ембриологију „Александар Ђ. Костић" Медицинског факултета у Београду.