Желите ли зеца у сосу, или на платну

Тих година су рендгенски зраци били „крик технике" који је, природно, импресионирао и уметнике. Али Марк се изгледа збунио. Интерпретирати радиографске и микроскопске снимке значи имитирати стварност на исти начин као што су то чинили Фидија и Мирон, само уз управљање погледа на један други њен слој; што никако не мења ствар.

Кандински и Кле такође су подлегли истој тој заблуди. Али су успели да „обрлате" и публику, па је грешка остала непримећена.

Пикасо се далеко боље изразио. Остаје да се питамо у којој мери фасада изражава (или не изражава) „скривену интимност" објекта, те у којој се мери Пикасово откривање такве интимности подудара са нашим представама о суштини ствари.

Из Веласкезових портрета шпанске краљевске породице, слика начињених по принципу фасаде, можемо прочитати интелектуални, па чак и здравствени стадијум интерпретираних личности. Да је Франц Марк интерпретирао радиографију оног другог, унутрашњег слоја, ми бисмо заиста били боље обавештени о статусу утробе Филипа Четвртог, на пример. Да ли би нас, међутим, то више интересовало?

Да не залазимо у благодети технолошких, ласерских, скенерских, три-де помагала двадесет првог века којима ћемо, велике су шансе, ускоро залазити у најскривеније кутке органа, мозга, срца... Да ли и душе?

Све што није интерпретација фасаде спада у декоративну уметност која, ако је збиља појмимо, разумемо и прихватимо, може бити изванредно часна и корисна.

Узевши у обзир карактер уметности која постепено замењује природу, какав би став требало да заузмемо према суштини воље која ствара, према циљу и смислу те уметности? А затим, и према стално растућој количини уметничких дела које, свако понаособ, представља по један модел једног сегмента паралелног света, света свакако савршенијег од оног који нам је дат мимо наше жеље, и који је остајао изван наше контроле.

Два момента битно одређују уметничку делатност. Прво, сама креативна, демијуршка воља субјекта. И друго, несумњива тежња да резултат његовог стваралачког акта буде савршенији од било ког упоредивог акта природе. Иако се о томе никад изричито не изјашњава, уметник се ипак тако осећа, чак и онда када је предмет његовог интересовања симулација неког већ постојећег модела из природе.

Само се тако може објаснити ‒ да се осврнемо на прост пример ‒ чињеница да је мртав зец са платна некаквог Јана Веникса, не само по мишљењу плебса већ и сликарских ауторитета, вреднован стотинама и хиљадама пута више него права, природна, жива верзија истог представника рода ситних сисара, у оквиру реда паглодара, савршено погодног за учешће у некаквој гастрономској „инсталацији".