Лексикон српске шаљиве периодике (1830–1918)

Сам аутор у предговору каже да је Лексикон урађен с намером да онај ко жели да проучава нашу шаљиву периодику може то сада да ради знатно брже.

Жарко Рошуљ је утврдио да је од 1830. до 1918. године на српском језику било 173 издања. Претпоставља да је тај број већи и да ће прећи магичну бројку од 200. То је задатак за будуће истраживаче, којима је после његових деценијских истраживања знатно олакшан и убрзан рад. 

У Лексикону су по азбучном реду пописане све досад евидентиране шаљиве публикације, листови и часописи који су неговали хумор и сатиру. Такође су, по истом принципу, евидентирани аутори, издавачи и власници.

У предговору су наведени многобројни градови и места у којима су излазиле шаљиве публикације, тамо где су Срби живели, од Београда до Забеле. Срби су чак и у затвору правили шаљиве публикације. Наравно, и на фронту.

Када се наводе бројке и чињенице, да би се сагледали величина и значај једног подухвата, као што је овај господина Жарка Рошуља, забораве се невоље и проблеми који су имали високу цену.

Покретачи и аутори шаљиве периодике подносили су велике жртве. На пример, Димитрије Михајловић, звани „Мита Барон", издавао је 1860. у Новом Саду „Месечар" тако што се задуживао. На крају је због „Месечара" остао без имовине, чак и без кревета, тако да је умро 1862. године лежећи на патосу.

У то време се формирала публика која је волела да чита шаљиве листове и часописе, али није хтела да их плаћа. Тешко је ишло са претплатом. Због недостатка новца многи су одустајали од штампања.

Други велики непријатељ шаљивих публикација била је цензура. Српски владари нису толерисали хумористичко и сатирично писање о њима, осим Петра Првог Карађорђевића. Мада је био толерантнији од других, сатиричари су били оштри и према њему.