Пикасо, богиње и отирачи

Тако је Пикасо, примерице, знао да девојци која му се свиди (и то пред законитом супругом!) дарује фигурицу малог мушкарца са великим фалусом, као поруку да је жели. Иако опседнут „нежнијим полом", имао је шизофрени однос према женама ‒ од екстремне нежности до насилне мржње, и захтевао је да буду ниже и њему подређене, у сваком смислу.

У том смислу, можда би се наметнуо закључак из изјаве: „За мене постоје само две врсте жена ‒ богиње и отирачи", за какве се сам опредељивао. Но, у случају такве контроверзне, комплексне уметничке личности ни закључци не могу да буду логични, једнозначни или исхитрени.

Жене су, управо, биле Пикасова највећа инспирација; изгарао је у једнакој страсти према њима и са тридесет, и са осамдесет година. Али осликавајући све те своје музе ‒ Фернан Оливије, Олгу Хохлову, Мари-Терез Валтер, Дору Мар, Франсоаз Жило, Жаклин Роке ‒ непрестано је приказивао себе. „На моју несрећу или можда срећу, на ствари гледам сходно мојим љубавима", рекао је, „а дело које правим мој је начин вођења дневника".

Колико је овај став егоцентричан, колико у свему томе има (као и у свакој партнерској вези, а посебно оним емотивно хипертрофираним) испреплетаности карактера, тренутних стања свести и осећања узрочно-последичне природе, колика је патолошка потреба тих жена да из богиња метаморфозирају у отирач ‒ остаје за неке друге анализе. Чињенични биланс остаје: две су подлегле менталном слому, а две извршиле самоубиство.

Једна од њих је Мари-Терез Волтер, која на Пикасовој слици „Сан" постаје његова Мадона. Сензуалност и еротичност лица пресеченог фалусом сликар употпуњује јасном колоратурном симболиком: зелено око главе уснуле девојке материјализује несталност снова; белина тела евоцира облаке, девичанство, или млеко (попут којег би требало да плени пут некакве идеалне жене); плави фрагменти симболишу младост, небеску (божанску) боју сновиђења.

Изван свих друштвених и духовних ограничења генијални стваралац обједињује спољни и унутрашњи свет, не би ли створио свој сопствени. Надреални.

Преболевање Пикаса 

Судбина самог платна једнако је невероватна колико и његове протагонисткиње: уметник ће слику демонстративно поцепати лактом, да би исту седам година касније, иако рестаурирану, стручњаци проценили на двадесет додатних зелених новчаница.

Из канџи аристократкиње, балерине Олге Хохлове, Пикасо је (као 46-годишњак) побегао плавокосој, седамнаестогодишњој Мари-Терез. Премда можда једином која га је усрећила, овом нежном, потчињеном, својом Мадоном сликар је лако манипулисао, вероватно сходно тренутним потребама у сврху осликавања њених многобројних портрета.

Ни рођење кћерке Маје 1935. године није било довољно да омнипотентног сликара задржи поред себе. Препустила га је Дори Мар, никада га више не изневеривши.

Обесила се 1977. године, а можда једина сатисфакција у болним деценијама „преболевања Пикаса" могла би да буде овековечење (додуше, у пару са „претходницом" Олгом) на најпознатијем генијевом делу, „Герники".

А Пабло Руис Пикасо је преживео. И надживео.