Хелен Келер и Ен Саливан ‒ снага узајамне инспирације

Ен је прво научила Хелен да користи ручну азбуку. То је језик знакова у којем сваком слову одговара један знак „откуцан" у руку глуве и слепе особе. На тај начин се могу спеловати целе речи и изразити комплетне мисли. Затим је Хелен овладала вештином „очитавања" говора других, стављањем средњег прста на усне, а палца на грло говорника. Убрзо је користила и Брајеву азбуку, а захваљујући упорности и преданости своје учитељице, овладала је говором ‒ што је представљало право чудо за некога ко је лишен слуха.

Хелен је процветала захваљујући креативном приступу своје менторке, њена жеђ за учењем и информацијама била је неисцрпна. Ен Саливан је схватила да је девојчици потребно много више образовних подстицаја од оних које јој може приуштити у кућним условима. Одлазе заједно најпре у Институт за слепе Перкинс, затим у школу за глуве у Њујорку, женску гимназију у Кембриџу и на крају у Колеџ Редклиф, где Хелен стиче високо образовање.

На том путу, Ен Саливан је своју ученицу верно пратила у улози интерпретатора, „преводила у руку" оно што су учитељи говорили, преводила белешке на Брајеву азбуку, упркос свом лошем виду ‒ читала из уџбеника и књига... Хелен Келер је постигла веома висок ниво образовања, дипломирала је, докторирала, бавила се књижевним и хуманитарним радом. На том путу, све време уз њу је била њена учитељица.

Две жене су постале нераздвојне и веома зависне једна од друге. Оне су заједно живеле и путовале. Приватни живот Ен Саливан у потпуности је био подређен Келеровој, у тој мери да је једва пристала да се уда, и то под условом да не напушта Хелен. Многи се нису слагали са толиком блискошћу, покушавали су да их раздвоје и критиковали су Ен, сматрајући је веома манипулативном. Многи су сматрали да је кроз Келерову остваривала своје амбиције.

Међутим, без обзира на критике, нико не може да оспори чињеницу да без Ен Саливан Хелен Келер не би постигла то што јесте. И као што Хелен Келер представља инспирацију за све младе људе који су глуви и слепи, тако је Ен Саливан инспирација за све учитеље и наставнике који помажу својим ученицима да развију свој потенцијал.

Вељко Рамадановић и посета Хелен Келер Србији

Вељко Рамадановић (1874‒1943) први је српски специјални педагог и социјални радник. Школовао се у Прагу, а након повратка у Србију, 1896. године, основао је школу за глувонему децу у Пожаревцу и прилагодио Брајеву азбуку за српски језик. Намера му је била да оснује и школу за слабовиду децу, али у томе није успео. Србија у том моменту још није била спремна за такву врсту школа, те је убрзо затворена и школа за глувонему децу.

За време Првог светског рата, у Бизерти 1917. године оснива српску школу за ослепеле и оглувеле српске војнике. Већ следеће године (1918) српска влада је озваничила његову Брајеву азбуку за српски језик, а по ослобођењу школа добија своју адресу у Земуну, где се и данас налази.

У циљу оспособљавања и образовања глувонеме, слепе и инвалидне деце, Рамадановић отвара многе школе по Србији, путује по европским специјализованим школама и преноси искуства и технике обучавања у Србију. Са таквим циљем учествује 1931. на Првом светском конгресу за заштиту слепих, одржаном у Њујорку.

Ту се упознао са тада већ књижевницом Хелен Келер, коју је довео у тадашњу Југославију, где је одржала књижевно предавање на Београдском универзитету и обишла школу у Земуну. О том сусрету написао је књигу „Хелен Келер мој сусрет и разговор са њом". 

Приредила: Блаженка Бијелић