Београд у 18. веку

Како је навео, уласком у састав проширеног Хабзбуршког царства, Београд је постао главно погранично утврђење, али и окосница за даље ратове против Турске на Балкану. Одлуком римско-немачког цара Карла VI, уобличеном у статуту (Das Statut der Belgrader Deutchenstadt von) 1724. године, Београд је подељен на два дела: српски (савски) и немачки (дунавски).

Затечена оријентална варош са застарелим утврђењем није задовољавала велике планове Дворског ратног савета у Бечу. Идеал европског барокног града није подразумевао само опсежну реконструкцију Тврђаве него и планску изградњу читаве вароши.

Прва геодетска снимања и премеравања Београда и његове шире околине обавио је између 1721. и 1723. године ађутант принца Еугена Савојског, капетан Аман са три своја сарадника, официра инжењера-математичара. Према тадашњем врхунском систему фортификације француског маршала маркиза Себастјенa Вобана, они су за подизање нове барокне тврђаве израдили прецизне планове, које је Савет усвојио 1723, односно 1725. године. Посао реконструкције Београдске тврђаве је поверен барону Николи Доксату де Морезу, талентованом инжењеру и пуковнику.

Објашњавајући како су се планови за реконструкцију одразили на живаљ који је у то време био насељен у Београду и околини, Владимир Томић истиче да је све православно становништво морало одмах да напусти своје домове на дунавској страни, која је била насељена Немцима, али и осталим римокатолицима из целе Европе. Хабзбуршка власт је Јеврејима дозволила боравак у веома ограниченом броју, и то у српском делу Београда, који се састојао од Горње и Доње, односно Нове вароши. У опсежним радовима на Тврђави, некадашњи Доњи град дефинитивно је изгубио карактер насеља пошто су у њему саграђене зграде за војне потребе. На левој обали Саве и Дунава подигнута су два нова утврђења. Ранији турски земљани бедем замењен је зидовима са седам бастиона. Наш саговорник истиче да се у Београд улазило кроз пет капија: Савску (Шабачку) код савског пристаништа, Варош, Стамбол (Виртембершку), Царску (Видин) и Темишварску у близини Дунава.

Барон несрећне судбине

Барон Никола Доксат де Морез је рођен 3. новембра 1682. у Ивердону, у швајцарском кантону Берн, у породици избеглих француских хугенота. Као талентовани инжењеријски официр учествовао је у Рату за шпанско наслеђе (1702‒1714) у Фландрији, хабзбуршко-османском рату у Подунављу (1716‒1718) и Рату четворног савеза на Сицилији (1717‒1720).

Барон Де Морез је као пуковник царске војске водио изградњу нових утврђења у Темишвару, када му је Дворски ратни савет у Бечу, као новом шефу Управе за градњу Београдске тврђаве, поверио израду новог, до тада најамбициознијег пројекта реконструкције. Де Морез је 1733. године унапређен у чин генерала. Због својих заслуга 29. јула 1737. постављен је за заповедника Тврђаве у Нишу. Пред вишеструко надмоћнијим непријатељем, барон је неколико месеци касније предао Нишку тврђаву Турцима, уз услов да се његова војска слободно повуче, а Србима и Јеврејима да амнестија. Због те одлуке, ухапшен је по повратку у Београд и пред војним судом осуђен на смрт одсецањем главе.

Погубљен је у зору 20. марта 1738, надомак београдског утврђења које је сам подигао. Забележено је да је „са ретком неустрашивошћу поднео ову смрт", а наведене су и његове последње речи: „О Тврђаво, ја сам те изградио, а ти ми узимаш живот!"

Прилике на историјском плану након Де Морезовог погубљења

Де Морезово утврђење почело је да нестаје недуго за њим. У новом хабзбуршко-османском рату (1737-1739), намера Беча је била да се преко Србије продре дубље на Балканско полуострво. Рат се брзо претворио у потпуни пораз, чему је у великој мери допринела неспособност већине царских војних заповедника, објашњава Владимир Томић.

„Непрежаљени град" је 4. септембра 1739. после краткотрајне опсаде предат Турцима. Београдски мир је потписан 18. септембра. Сава и Дунав су поново постали граница два царства. Према одредбама мира, Немци су морали да изнесу ратни материјал и поруше сва новоизграђена спољна утврђења. Рушење је завршено 6. јула 1740. Следећег дана је одржана свечана церемонија ратификације мировног уговора, у посебно украшеном шатору постављеном на једном сплаву на Сави. Београд је поново, за кратко време, добио одлике оријенталне вароши. У октобру, када је све већ увелико било готово, римско-немачки цар Карло VI умире уз речи: „Београд је узрок моје смрти. На грудима осећам цео Београд како ме својом тежином гуши".