Магнетска привлачност

Да ли би се могло закључити да се љубав двеју душа дели подједнако, будући да у сједињавању обе учествују, и корист је обострана?

Одговор је свакако позитиван, са (неизбежним) али ‒ пошто је душа оног који не воли са свих страна заклоњена, те прекривена неким „засторима" овоземаљским ‒ она не може осетити ту себи блиску душевну „допуну", на нивоу где се спустила.

Чим би се ових „застора" ослободила, омогућила би јој се једнакост и јединство са „допуном". Душа вољеног је слободна, сматра андалуски филозоф Ибн Хазм, лако проналази и тежи оном с ким може да подели блискост, упућује се према њему, и привлачи га попут магнета који привлачи гвожђе.

Поређење је збиља на месту, будући да снага материје магнета нема довољну самосталност да се одвоји, не би ли се устремила ка гвожђу (које је истородно, његовој стихији припадајуће). Али снага гвожђа, велика каква је, устремљује се ка магнету, јер иницијатива ‒ покрет увек долази од оног ко је јачи.

Неспутана снага гвожђа тражи ону њој сличну, препуштајући јој се не добровољно и намерно, већ по хитности, природи и неопходности. Гвожђе у руци се не устремљује све док није у стању да савлада отпор. Но, када се његове честице умноже до стадијума међусобне заузетости, задовољења себи сличнима ‒ повећана снага магнета се изједначава са масом тела железа, те се он враћа у првобитан облик.

Еквивалентан пример је и енергија ватре добијене кресањем камења ‒ она се не појављује, не ослобађа све док се њена снага не побуди приближавањем, ударцима и трљањем камена о камен. Да ли је ово још један доказ перпетуумског, свеобухватног постојања, претварања и кружења енергије?

Нигде се, образлаже у наставку Хазм, неће наћи двоје заљубљених између којих не постоји сличност и подударност особина, макар у најмањој могућој мери; она је неопходна, јер се њиховим увећавањем увећава и љубав. Због тога се растужио Хипократ кад су му описали симптоме болести човека који је према лекару тврдио да гаји племенита осећања. „Заволео ме је јер му одговарам неким својим манама", објаснио је.

Занимљив је и случај утамниченог Платона који је неког министра замолио да пита владара шта има против њега. Овај му је пренео да владар осећа неку тежину у души, којој не зна порекла и разлога.

Даље сведочи филозоф: „Осетио сам потребу да у сопственој души пронађем сличност с његовом, да међу својим нађем особине сличне његовим, не бих ли му се приближио. Тако, откривши да он не подноси неправду, развио сам такву особину у себи. Кад сам је потпуно чувствено искусио, истом су ме тамничари ослободили. А владар је изјавио да је нестало оно што му је душу због мене притискало."

Чињеница да љубав настаје услед спољашње лепоте само потврђује тезу да је душа прекрасна, те да се заноси свиме што је дивно, а осећа наклоност према сличном (Similis simili gaudet ‒ Сличан се сличном радује). Кад душа угледа савршен лик, она трага по дубини његовој, па ако под привлачном спољашношћу не нађе ништа себи слично, она плута по површини, и то је страст. Но ако пак пронађе сличности, настаје чврста и права љубав. Спољашност на диван начин сједињује удаљене честице душе, а њихово раздвајање „душевласници" увек доживљавају као принуду.

То је (вероватно заљубљени) Ибн Хазм изразио стиховима:

„Волим разговор који се о њој води и
Који ме облива мирисом племените амбре.
Ако проговоре, ја слушам само ону која крај
Мене седи, иако су речи других дивне, разигране.
Вољену не бих оставио ни кад би дошао
К мени на разговор владар правоверних.
Одлазећи од ње, не престајем да се према њој
Осврћем, а корачам као да су ми ноге сломљене.
Поглед мој на њој почива иако ми се тело од ње
Удаљава, гледам је као што дављеник гледа обалу.
Давим се у води сећајући се да сам далеко од ње
Као што су од воде далеко жедна уста у јари и прашини.
Ако ме упиташ: Може ли на небо да се испне?
Одговорићу: Може, а ја знам где су степенице за њ."