Крађа интелектуалне својине и филм о Београду из 1904.

„Стално говори, не може човек доћи до речи од њега, а код тога још и виче. Тешко га је прекинути, не да се прекинути. Интересантно је како скреће с предмета на предмет, тако некако неопазице пређе наједанпут на сасвим десету ствар, па се после дуље времена опет враћа на старо."

Много је знао па је много желео и да каже. Са таквим људима је требало имати стрпљења баш због њиховог огромног знања. Један од предмета био је крађа интелектуалне својине о којој је Марамбо говорио а историчар забележио:

„А што се тек краде. Општа је појава у нашем научном и књижевном животу да се ради само на парче, понегде неки чланчић у новинама или часопису, ангажирају се људи на све стране да зараде који динар, а ништа озбиљно се и солидно не припрема. (...) Тако је Панић Суреп мени украо приповетке и штампао их. А то још није ништа. Један је млади назови научник штампао једну расправу, па се после утврдило да је то рад Ћоровића и да је већ штампан. А он је ваљда негде у каквој архиви или заплењеним стварима нашао стари рукопис, па мислио да то још није изашло на јаву."

Посебно је занимљива прича о чувеном филму о Београду из 1904. године, што би и данас ваљало истражити. Наравно, ако то сада некога интересује. Нашој широј јавности није познато да је Војислав Јовановић Марамбо поседовао две копије тог филма:

„А мени су и филм украли, филм о Београду 1904. Ја сам ту траку нашао још пре рата у Енглеској, прекопирао две копије, које су ми за време рата биле украдене. Па кад сам дошао у Кинотеку понудити свој филм, а ја налазим тамо већ откупљену ону једну моју украдену копију, за коју су платили 40.000 - динара."

Затим је Марамбо поново покренуо питање архива Министарства иностраних послова и навео пример како су званична документа прелазила у приватно власништво или у друге институције, па и федералне јединице.

„Архиве се свагде налазе. Ето у Југословенској академији има докумената које је продала жена покојног Трумбића, а он је то био у своје време изнео из МИП-а. Ми се обраћали Југословенској академији, а они одмах оштро реагирају. Све некако иде као да Срби вуку све у Београд. А ово није више српско министарство, ово су сада савезне установе и неће нико да узима ништа за себе. А они одмах да се србује."

То је било време монолитног братства-јединства али је било примера када су национална питања била важнија. Напомињемо, белешка из које наводимо цитате састављена је 16. 6. 1951.

„А Црногорци како се они сада дижу (наводи имена неких Црногораца). Они су долазили код мене да им дам документа из којих се види неискрено поступање Србије према Црној Гори у своје време. А што је тек са оним њиховим архивом у Цетињу. Пронашли неки краљевски престо из доба Немањића, па онда неку златну мирту, јесте ли видели то у ʼБорбиʼ, како се могу такве ствари доносити. Одмах и лаик види да је то престоље из 18. стољећа. А знате ли ону причу о Немањиној круни, још из Старе Србије. Донели неки Немањину круну у Београд па дигли галаму. Но Српско-научно друштво изабрало комисију, једног ботаничара и једног хемичара (Панчића и Лозанића), па људи погледали форму биљака на круну и извршили хемијску анализу и утврдили да су то ствари из 19. стољећа."

Наука и паранаука. Време пролази и лечи многе ране, али неке теме периодично се враћају, као сто се Марамбо враћао и „скакао" са предмета на предмет. Мудри би препоручили да увек ваља извући неку поуку.