Теозофија и гносис

Савремена теозофија готово и да не личи на стару. У великом броју ,,савремених теозофских књига" (деветнаестог и двадесетог века) нећете наћи ни име Божје. Човек је ту растворен у космосу и потпуно потчињен космичким процесима. Разлог? Доминација натурализма и еволуционизма, те рационализма. Истовремено смо (парадоксално) сведоци нарастајућег интересовања за теозофију!? Она је, изгледа, повезана са кризом, не само науке већ и самог хришћанства. По себи, теозофски езотеризам није толико тајна, колико скривалица (Н. Берђајев, „Теозофија и гносис"). Није погрешно сматрати истинске хришћанске мистике као људе у потпуном простору езотерије. И сама модерна наука прихвата постојање ,,метапсихичког". Наравно, научни окултизам има мало заједничког са религиозним, теозофским.

У основи је разлика у самом разумевању. Хришћански поглед на човека је хијерархијски, не еволуционистички. Човек ту није пролазни ступањ космичке еволуције, постављен је изнад и не зависи од космичке бесконачности. Теозофија пак негира ту идеју. Човекови корени су у времену, не у бесконачности. Он је само синтеза космичких сила. Наш однос према човеку одређује се односом према Христу. Дакле, човек долази до апсолутне самосвести само кроз Христа-Богочовека. Теозофска христологија, међутим, води одрицању човека, његове посебности, идентитета, иако савремена теозофија почиње да прилагођава теозофију хришћанству на тај начин што одузима личност Исусу, и схвата га као Логос, као космичког посредника. С друге стране, сваки гносис* се ослања на тајну, те се тако окреће ка Богу. Теозофски пак гносис никада не стиже до Бога, јер је природа теозофије космичка и она и човека и Бога сматра космичким процесом.

Теозофија је религиозни синкретизам и настаје у временима и друштвима религиозних криза. Духовна настројеност теозофа није хришћанска. Она промовише (космичка еволутивност) братство људи које не остварује.

*Гноса (грч. γνώσις гносис ‒ знање, спознаја, увид) најчешће се употребљава да означи духовно знање просветљеног човека, које се описује као непосредно искуствено сазнање о натприродном или божанском. У проблемима теологије гносис се односи на спознају догми и „објављене истинеˮ.