Баласт или ресурс?

У Србији се годишње произведе око 8,7 милиона тона отпада, а рециклира око десет одсто. Управљање отпадом у развијеном свету одвија се на више нивоа: пре свега кроз превенцију отпада, смањену количину произведеног отпада, поновну употребу производа; затим кроз примарну селекцију, рециклажу, прераду отпада којом се добија енергија кроз процес сагоревања или компостирања (када се из органског отпада добија ђубриво), све до одлагања неискоришћеног дела отпада на депонију, када може да се искористи за добијање био-гаса.

Целокупан процес подразумева постојање добре организације и инфраструктуре да би се постигао коначан циљ ‒ рационално управљање отпадом, што мање одлагање на депонију и већа искоришћеност да би се добили потребни ресурси и енергија.

Једна од превентивних мера за смањење количине отпада јесте избегавање куповине пластичних кеса и пластичне амбалаже.
Не можемо да се похвалимо да добро поступамо са отпадом, јер га често налазимо тамо где му није место: у потоцима, рекама, крај пута, чак и по улицама. Са тим незбринутим отпадом у животну средину доспевају штетне материје попут тешких метала, органских једињења, фосфата и слично, које могу да угрозе здравље људи.

„Где год кренете у Србији, ви имате неку дивљу депонију, без обзира на то што се неко други труди да то покупи. Зато су потребни рестриктивни закони који ће нас на неки начин приморати да будемо одговорнији према свом окружењу", каже проф. др Слободан Тошовић са Високе здравствено-санитарне школе струковних студија „Висан".

Претња околини и здрављу

Све што бацамо у животну средину унећемо касније у наш организам: удисаћемо загађен ваздух, пити недовољно квалитетну воду, а последице бацања отпада одразиће се и на нашу трпезу.
„Морамо једном да схватимо да нас отпад гуши и да ћемо ми због тог отпада да страдамо. Не можемо никад да произведемо добар пољопривредни органски производ уколико не решимо питање управљања отпада у Србији", сматра проф. Тошовић.
Зато је образовање у области заштите животне средине од прворазредног значаја, подсећа професор, али се и разлог за гледање кроз прсте при кршењу прописа налази у куповини социјалног мира.
„Кажите ми ко има храбрости да затвори фабрику која запошљава неколико хиљада људи и загађује животну средину. Али све почиње од закона који ће натерати људе да то ураде", каже проф. Тошовић.

Отпад се дели према саставу, месту настанка и према токсичности. Комунални отпад чини отпад из домаћинстава, комерцијални отпад потиче из предузећа и установа, а трећу групу отпада, према месту настанка, чини индустријски отпад.

Опасан отпад је материјал који је експлозиван, запаљив, токсичан или је склон корозији или оксидацији. Инфективан материјал је такође опасан отпад. Амбалажа у којој је био опасан отпад и сама је опасност по животну средину. Опасан отпад може да изазове трајно или привремено оштећење здравља. Може да има мутагено, канцерогено, екотоксично или тератогено дејство. Опасан отпад најчешће потиче из индустрије и здравствених установа.
Насупрот њему, инертан отпад није подложан физичким, хемијским или биолошким променама.
Ипак, већина грађана у контејнере, чији садржај завршава на депонији, баца и оне материјале које би требало посебно разврстати, тако да су многе депоније заправо хемијски реактори у којима долази до реакција разних супстанци.

Опасан отпад који потиче из домаћинстава ‒ попут неких производа из кућне хемије или средстава против баштенских штеточина и сл. ‒ помешан са осталим комуналним отпадом чини да и тај безопасан комунални отпад буде сврстан у категорију опасног отпада.
Гомилање индустријског отпада код нас је последица недовољно развијене еколошке свести, али и неодговарајуће примене законске регулативе.