Марко Матичетов ‒ словеначки песник са Копакабане

У књижевни простор Србије улазите са збирком изабраних песама „Срце у песку Копакабанеˮ. Зашто је у наслову бразилска Копакабана и шта поручујете српским читаоцима?
‒ Већина песама говори о Бразилу и те песме су резултат мојих многобројних путовања у Бразил. Наслов изражава моју искрену љубав према Бразилу, који ми је отворио велику поетску инспирацију. Веома сам задовољан што су те моје бразилске песме изашле баш у Србији, јер Србија је за мене нека врста европског Бразила. И Бразилци и Срби су веома симпатични људи. На улици те, чак и ако си странац, ословљавају са брате. И једни и други обожавају јела са роштиља, спорт, и изнад свега, забаву.

„Бразилске песмеˮ заузимају трећи циклус песама у збирци. Преостала два циклуса се називају „Видећешˮ и „Собаˮ. Какав је однос између ових циклуса и зашто таква поставка?

‒ Док се у првом циклусу питам како да својим слухом и видом изађем из језика, у другом се питам како да својим телом изађем из собе, док се у трећем ‒ у Бразилу ‒ прва два циклуса материјализују и више се не питам ни о чему, само живим. Зато су Бразилске песме у трећем циклусу, дакле, на последњем месту, јер сам желео да читалац читајући песме од почетка до краја, доживи неку врсту поетског врхунца када се размишљање о животу материјализује у сам живот.

Песме је са словеначког на српски превела Мирјана Гвозденац. Кад читамо превод изгледа као да су песме већ написане на српском језику, као да нису преведене. Да ли је разлог за то добар превод или сличност између словеначког и српског?
‒ Оба разлога, у ствари. Мирјана је савршено превела песме, јер је рођена као Српкиња и Словенка и оба језика зна подједнако. Она је такође музичар, а то је још један додатни плус за превођење поезије. Словеначки и српски су, наравно, блиски, сродни језици и зато српски превод песме звучи тако домаће. Наравно, изабрао сам само оне песме које су преводиве, јер је много мојих љубавних песама написано у двојини коју српски језик не познаје. Те песме је немогуће превести на било који језик.

„Поетриоˮ, музичка група из Словеније, на концертима изводи своју оригиналну музику са Вашим текстовима. Да ли сте присуствовали неком концерту и како се песник осећа у публици?

‒ Баш је лепо слушати своје песме уживо. Добро је за поезију да се шири изван корица књига и тако стигне до ширег круга читалаца и слушалаца. Можда чак и радије слушам поезију него што је читам... А ако је отпевана, то је још лепше.

Да ли сте имали проблема са тражењем издавача и шта мислите о српском тржишту, у поређењу са словеначким?
‒ У Словенији имам много више проблема са издавачима, тако да сам, када је о томе реч, Србијом веома пријатно изненађен. Мислим да је српско тржиште развијеније од словеначког. Моја књига је у Србији изашла брзином светлости, док у Словенији обично чекам годину или више. Књига је такође веома лепо обликована и штампана на квалитетном папиру. Тако квалитетно урађену књигу у Словенији још нисам имао, зато бих се још једном захвалио уредницима Предрагу Милојевићу и Надежди Пурић Јовановић из издавачке куће Пресинг. Одлично су обавили свој посао. Радујем се Сајму књига у Београду у октобру, радо ћу му присуствовати, а исто тако и другим промоцијама у вези са књигом. У Србији је и више промоција књига него у Словенији.

Да ли познајете српску поезију? Да ли Вам се допада? Чију поезију читате?
‒ На словеначки су преведени углавном класици српске поезије: Васко Попа, Миодраг Павловић, Стеван Раичковић, Бранко Миљковић... Њихове збирке имам код куће и читао сам их пре много година. Посебно су ме одушевили Раичковић и Попа, нарочито Попа са својим концизним поетским изразом. И сам пишем тако, дугачке строфе ми не одговарају. Савремена српска поезија нема много превода, ту и тамо ревијално, од књига скоро ништа. Зато намеравам да читам савремену српску поезију у оригиналу - ето већ читам Хаљине из музеја, врло добре и духовите песме Надежде Пурић Јовановић. Поезија у Србији цвета, имаћу много посла!