Љубав у Етрураца

Неупитно, у човеку (одувек) постоји заједнички репертоар нагона, па и чудесна еротска привлачност међу појединцима. Притом је нужно имати у виду да активни нагони у човеку не постоје (нити функционишу) независно. Чак се и онај примарни ‒ нагон самоодржања ‒ усложњава специфично људским и често недокучивим околностима, као што су част, верска опредељеност, или, на пример, очајање (које може да га блокира, чак).

Сплет природног и културног маскира нагон до непрепознавања, претвара га у историјску компоненту, од настанка до нестанка, уз тектонска померања између њих. Авај! ‒ разумевање ове реалности (блиставе од јасноће суштаствености) - помућено је тврдокорном навиком да истим појмом квалификујемо најразличитије појаве.

Као што, рецимо, неупоредиву делатност Хомера и Верлена сврставамо под исти термин ‒ поезија, ситуација је лингвистички још неповољнија када разматрамо термин „љубав".

У романским језицима, он обухвата лепезу осећања, док је етимолошки корен мртав и бесмислен („аmorˮ је реч преузета из етрурског, а не латинског језика). Како ли је само онда парадоксална чињеница да Римљани једну тако интимну, општељудску стварност какво је еротско расположење, морају да именују туђицом. Значи ли то да, пре но што су их Етрурци цивилизовали, Римљани нису знали за љубав? Ти латино-љубавници? Или да је она, према томе, за њих била нова институција, нешто као промена режима у приватној егзистенцији?

И следствено ‒ шта ли је разлог да оно што су Етрурци измислили, култивисали и прочистили, па потом (из нама скривених побуда) назвали „љубављу", пронесе такву славу кроз наступајуће векове?

Историја је, ако се пажљиво погледа, пуна оваквих контроверзи.

Етрурци су били једни од најсензуалнијих народа. У односу на њихову прекомерну, опаку и очајничку сензуалност, европска изјава љубави представља безмало увреду.

Узмимо следеће Ибн Хазмове стихове:

Док су толике љубави пуке обмане
Посвећујем ти љубав чисту, без мрље:
Дубоко у мени записана је и урезана твоја оданост.
Када би у духу моме нешто друго постојало, а не ти,
Својим бих те рукама ишчупао и растргао.
Од тебе ништа друго нећу, до љубави:
Ван ње ништа ти не тражим.
Ако је не задобијем, свет васцели и човечанство
Биће за мене као трунка прашине, а људи као инсекти.

Неодговорни читалац, који је најчешћи, клизи очима по овим редовима, верујући да је обавештен (јер ту, забога, нема некаквих математичких операција). Но добар читалац скоро све време има утисак измицања; не успева да проникне у стихове, не разумевајући ауторово значење појма „љубав".

Можда су се, из такве врсте несхваћености, Етрурци (генијално) досетили да (из)умру од разврата.