Станислав Бинички у сенци архивске грађе

Формални акт о анексији Босне и Херцеговине Аустроугарској цар Фрањо Јосип потписао је 22. септембра (5. октобра по новом календару), а објавио 24. септембра (7. октобра) 1908. године. То је изазвало низ протеста, створена је „борбена" атмосфера, чак се у почетку очекивало да Србија објави рат Аустроугарској. О свему је опширно писала тадашња штампа. Бранислав Нушић је на свакодневним демонстрацијама у Београду, испред споменика Кнезу Михаилу, уписивао добровољце.

Међу њима су били Дучић, Јаша Продановић и многе познате личности. Ратни полет је спласнуо тек пошто су престолонаследник Ђорђе и Никола Пашић посетили Русију. Примили су их цар Николај II и премијер Столипин. Речно им је да у том тренутку Русија не може војно да помогне Србији. Криза је решена споразумом Греј-Извољски.

Против анексије повели су акције и чланови ложе „Побратим", што се јасно види из архитектонских табли које се чувају у Фонду 100 Архива Југославије. Међу онима који су учествовали у дискусији био је и Станислав Бинички.

Ложа „Побратим" је затражила помоћ од Велике ложе Угарске, којој је припадала, и одобрење да се обрати европским ложама поводом кршења међународних уговора чином анексије. Нису наишли на разумевање, што је довело до разочарaња. У таквој ситуацији Станислав Бинички је рекао на раду 10. новембра 1908: „Овим небратским и нечовечним поступком од стране угарске Велике Ложе унижен је наш масонски и национални понос, разорене су наше наде у браћу Мађаре и доведен наш опстанак у питање."

Наравно, и други су говорили у истом духу, на пример, Манојло Клидис: „На нама је да радимо, да радимо журно, да радимо агилно и на све стране, да радимо сами, кад смо самохрани, како бисмо допринели да се народ у Босни и Херцеговини ослободи полипа који му већ тридесет година сише и срж из костију. И пошто нам се од стране Симболичке Велике Ложе Угарске не допушта да у том правцу, било посредно било непосредно радимо, то нам ваља побринути се да се такве заштите ослободимо."

За реч се још једном јавио Станислав Бинички: „Мислим да треба свима великим ложама послати архитектонску таблу коју смо ми упутили Симболичкој Великој Ложи Угарске заједно са одговором њиховим на њу. Драга браћо, ја молим да ми се објасни каква је разлика између самосталне ложе и ложе под Великим Оријентом Србије."

Анексија Босне и Херцеговине била је толико важна да је њу коментарисао чак и композитор Станислав Бинички. Можда је то добра илустрација да се потпуније схвати опште расположење и значај анексије за каснија догађања. Наравно, Бинички је пре свега био посвећен музици, што је такође забележено у документима из Фонда 100 АЈ из тог периода.

У архитектонској табли са рада ложе „Побратим" 9. марта 1909. забележено је обраћање Станислава Сташе Биничког: „Уважени старешино, драга браћо, желим да вас обавестим да ће у петак на Бденију у Вазнесенској цркви певачко друштво ʼСтанковићʼ певати акатисте, па вам препоручујем да дођете и чујете те умилне и лепе песме нашег брата Стевана Мокрањца. Ја ћу дириговати, па ће ми бити велика част и радост да вас видим на Бденију."

Исте године, са рада ложе „Побратим" на дан 16. новембра 1909, у архитектонској табли је забележена похвала за његов марљив рад: „Столни старешина реферише о оперском вечеру, приређеном у Народном позоришту од стране брата Сташе Биничког, похваљујући га као човека који неуморно дела у масонском духу не само у радионици већ и у профаном животу."

У овим документима је, претпостављамо, забележено оно што је неко желео да остане за будућа времена. Да неко, ако жели и уме, извуче неку поуку. Поред свих недаћа и бура које су Србију очекивале, није запостављана ни духовна суштина живота.

Композитор који је, бар у уском кругу слободних зидара, дигао свој глас против анексије, касније је компоновао једну од најпопуларнијих српских композиција „Марш на Дрину". Она је некада била пожељна, некада непожељна. Као и патриотизам.