Срећа је лепа само док се чека у трубадура

Жена је „госпа", а мушкарац њен вазал. Сензуалност, премда се спорадично појављује у трубадурској поезији, има заправо само случајан, овлаш поменут карактер. Осећање према жени које трубадури разглашавају подразумева одстојање.

Вољена је првенствено негде далеко, често на некој неприступачној узвишици, попут звезде. Није надохват руке, а тиме ни миловања; још мање доступна да се човек њоме наслађује. Она је нешто од чега је мушкарац болно раздвојен, и за чим чезне. Зато трубадурска поезија и негује тугаљивост и обилато препуштање маштању. Љубав се указује као сласни бол, као добродошла рана. Просто се намеће да одлагање задовољства овог типа лако може да склизне у мазохистички ескапизам од (незаслужене) радости коју би донело коначно емотивно спајање.

Ове особине трубадурске љубави ‒ а бројност не препоручује набрајање ‒ дале су повода претпоставци да она потиче из облика љубави које су Арапи неговали у десетом веку, обично названом „багдадска љубав". Чини се да љубав из Багдада није ништа доли један од ефеката насталих међу хиперкултивисаним заједницама услед платонизације односа у друштву.

Оно је вековима проносило легенду о мушкарцима племена Удрија који су умирали од љубави, одричући се уживања у својој драгој. Можемо ли сматрати исправним тумачење трубадурске љубави оваквим видовима екстремног аскетизма у еротском погледу?

Или је оно само инспирисало песника да идеализовани предмет своје пажње никада не разоткрије:

О, ти тело без мере! О, ти појаво истрајна!
О, ти која никада од нас не ишчезаваш!
Уништила си наше расуђивање тиме што је
Све постало јасно кад си блеснула пред нама!,

А затим, у прози:

Љубав је, мој драги пријатељу, болест исцрпљујућа. У њој самој се рађа лек од ње, а одређује га снага деловања. Болест је то наслађујућа, а жеље су немоћне. Болеснику је оздрављење непријатно, а онај који пати не жели да се од патњи ослободи. Она улепшава у човеку оно од чега се раније одвраћао, олакшавао му оно што му је раније било тешко, мења његове урођене особине и првобитну природу.

Пре изједначавања „куртоазне" љубави са другим стиловима вољења међу арапским песницима, требало би дефинисати њене фракције, не би ли се испоставило да ли је она, чак и у контексту раздвајања, уз жал и чежњу, далеко од осећаја одрицања. Већ је, напротив, осећај који прижељкује све; али издалека.

Ко може оспорити могућност да је аутентична људска сензуалност чедо раздаљина? Или пак резолутно тврдити да она настаје и развија се (само) на удаљености од свог предмета?