QED: Необична теорија светлости и материје

Фајнман, од чијег се рођења 11. маја 2017. године навршило 99 година, био је не само један од најистакнутијих научника прошлог века и миленијума већ можда и најзначајнији визионар међу физичарима. Многе од тема којима је ударио темеље ‒ често сасвим немарно и „у пролазу" ‒ као што су квантни рачунари или нанотехнологија, обележиће, сада је то сасвим јасно, не само науку 21. века него и целину друштва и људске егзистенције на планети. У истраживачкој науци, Фајнманов значај је само порастао с временом.
Сви резултати физике елементарних честица и квантне теорије поља данас се изражавају кроз формализам који је Фајнман развио у 1960-им за потребе квантне електродинамике, теорије из наслова ове књиге. Разумевање његових једноставних сличица ‒ иза којих се крије кључни концепт Фајнмановог дијаграма, подједнако значајан као што су „парале- лограми сила" били у доба класичне Њутнове механике, а остали у инжењерству и до данас ‒ води директно до Хигсовог бозона и других тема на самом фронту истраживања савремене физике. Већ само то је довољно да препоручи ову књигу, јер ће њено опуштено разумевање омогућити читаоцу да проникне у механизам који лежи у самој сржи онога што је најдинамичније и најузбудљивије у савременој физици. Веза између одбијања светлости од две стаклене површине и спонтаног нарушења симетрије, те Хигсовог бозона представља праву „златну нит" нашег најдубљег сазнања о природи материјалног света.

Међутим, Фајнманов значај је можда и већи на другом пољу, које се често и потпуно неправедно запоставља и гура у други план у односу на „права" истраживања: научној педагогији. Дубоко погрешна идеја да треба фаворизовати студенте који желе да се баве истраживањем на рачун оних који се уписују на наставне смерове тако изазива трагичну повратну спрегу. Следеће генерације студената наставних смерова имају још мање ресурса и прилике да их стекну. И тако улазимо у зачарани круг у коме се интелектуални капитал само троши, а квалитет научног образовања у читавом друштву смањује. Овај процес је у настави физике далеко одмакао и представља глобални проблем (који је у нашим крајевима само интензивиран услед бројних трагичних локалних „специфичности" и недостатка озбиљне педагошке традиције у природним наукама).

Ми морамо раскинути тај зачарани круг. У питању није ништа мање од живота и смрти на планети Земљи у најдословнијем смислу речи, јер без стварног повећања научне писмености и већег удела научног знања и расуђивања у најзначајнијим друштвеним сферама не можемо се надати успешном суочавању са изазовима и ризицима непосредне будућности, као што су глобално загревање, злоупотребе нових и потенцијално несхватљиво опасних технологија (попут биотехнологије или нанотехнологије), пренасељеност и последично рапидно исцрпљивање необновљивих ресурса и извора енергије. Научна писменост је, више него икад откако човек постоји као врста, предуслов за решавање ових транснаучних проблема: општедруштвених питања на која се може одговорити само са научним знањем.

Стога има смисла увек се изнова враћати Фајнману, и стога је сваки издавачки подухват ове врсте истински интелектуални и духовни празник. Уместо лажних величина којима смо сваки дан засипани из медија и континуираног испирања мозга пролазним и бесмисленим вестима, уместо безбрижне ирационалности накарадне постмодерне, пласиране под помпезним називима попут „херменеутике" или „хетерогености језичких игара", у читању Фајнмана добијамо велику традицију просветитељства у њеном најбољем и најплеменитијем издању. Он показује жилавост разума насупрот свим изазовима помодне ирационалности и медијски промовисаног безумља.

У сусрет Фајнмановој стогодишњици, најмање што се може рећи јесте да је џин са Калтеха живљи данас него већина наших формалних савременика, чак и међу научницима. Он остаје као инспирација новим генерацијама младих и озбиљних људи, који ма колико били у мањини, представљају креативну снагу и наду човечанства, данас, као и у свим прошлим и будућим епохама.

Из предговора Милана М. Ћирковића