Две хиљаде година стар геоглиф oрке пронађен у пустињи Перуа

Археолог Џони Исла, председник Секретаријата за културу провинције Ика, којa обухвата долине Палпа и Наска, објаснио је да је први пут пре четири године видео фотографију представе орке. Уочио ју је док је проучавао студије о геоглифима на Немачком археолошком институту у Бону. Фотографија се појавила у археолошком каталогу геоглифа штампаном 1970-их година, који је био заснован на истраживањима немачких археолога у долинама Палпа и Наска спроведеним током шездесетих година прошлог века. Али локација и величина геоглифа орке нису били добро описани у каталогу, истакао је Исла. Из тог разлога је место на коме је цртеж пронађен, 400 км јужно од Лиме, у долини Палпа, до тада било непознато локалном становништву и научницима.

По повратку у Перу, Исла је потражио геоглиф на апликацији Google Earth, а потом је кренуо да га тражи и пешице, у чему је успео након неколико месеци, у јануару 2015. године. Тако су после више од 50 година археолози поново открили џиновску представу кита убице урезану у падину пустиње у области Палпа на југу Перуа.

Уметничке представе орке

Пошто је документовао поновно откриће геоглифа, Исла је у марту и априлу ове године предводио тим од шест стручњака из Министарства културе Перуа у настојању да очисте и рестаурирају цртеж. Пре рестаурације, геоглиф је временом, услед ерозије, полако бледео и нестајао. То што је урезан на косој падини, а не на равној површини као Наска линије, учинило је да буде подложнији оштећењима. Исла тврди да би пре рестаурације, лаику, који није знао шта да тражи, било тешко да уочи геоглиф, што је допринело томе да скоро пола века буде изгубљен за јавност.

Представа орке је тзв. негативни геоглиф, значи да је настао тако што су његови творци одстранили танак слој камена како би направили контуре ове животиње. Сличну технику користили су представници културе Наска да би израдили геоглифе у периоду од око 100. г. п. н. е. до 800. г. н. е.

Супротно томе, неки делови орке, као што су очи, створени су слагањем камења. Ту технику, тзв. позитивног геоглифа (где се елементи природног материјала, као што су камење, шљунак, глина или сл. додају како би се створила нека представа), користили су припадници старије културе Паракаса, који су насељавали ову регију између 800. г. и 200. г. п. н. е.

Испитивање земљишта указује да је геоглиф орке настао око 200. г. п. н. е. По мишљењу археолога Маркуса Рajндела из Немачког археолошког института, стил цртежа и његова локација на падини, а не на равном тлу, наводе на закључак да је то можда један од најстаријих геоглифа у овој области.

Култура народа Паракас

Култура Паракас се развила у долинама провинција Чинча, Писко и Ика, северно од Палпе, после 800. г. п. н. е. а касније је обухватила и долине у Наски и Палпи. Њиховим теократским друштвом владали су свештеници. Главна привредна грана била им је пољопривреда, а направили су и значајан напредак у производњи керамике и текстила.

„Пејзаж области у којој се налазе геолифи Наске и Палпе у основи одговара приобалној пустињи, северно од пустиње Атакама, која је пресечена долинама малих оазаˮ, рекао је Исла. „Људи су живели на ободима долина и користили су падине и платое пустиње да би правили геоглифе."

Геоглифи Палпе и Наске покривају површину већу од 450 квадратних километара. Њихова тачна сврха остаје мистерија, али археолози сматрају да су слике пре свега религиозни симболи.

Исла и Рајндел истражују област Палпа од деведесетих година прошлог века и пронашли су више од хиљаду геоглифа, од којих су неки дужи од 400 метара.