Јан Евангелиста Пуркиње

Јан Евангелиста Пуркиње је рођен у живописном чешком месташцу Либоховице. Студије медицине завршио је на Карловом универзитету у Прагу, где је недуго затим постао и професор физиологије. У својој докторској дисертацији из области проучавања чула вида, Пуркиње је детаљно описао и објаснио појаву да при оскудној светлости црвене предмете опажамо као знатно блеђе од плавих предмета истог степена осветљености. Ово се данас назива Пуркињеов ефекат. Објављивање тог открића у делу под насловом Beobachtungen und Versuche zur Physiologie der Sinne данас се сматра једним од кључних корака у рађању експерименталне психологије. Реч је о дисциплини која настоји да обједини сазнања о психолошким процесима, као што је у овом случају опажање боја, са одговарајућом физиолошком ‒ дакле, физичком и биолошком ‒ основом.

Године 1839, у оквиру Универзитета Бреслау, у тадашњој Пруској (данас се овај град назива Вроцлав и налази се у Пољској), Пуркиње оснива прво одељење за физиологију које је постојало игде у свету. Три године касније, у склопу овог одељења почиње да ради и прва званична физиолошка лабораторија. Ту је Пуркиње истраживао многобројне физиолошке аспекте опажања посредством чула вида, користећи оригиналну експерименталну методологију која је, између осталог, подразумевала електричну стимулацију и притисак на очну јабучицу, контролисано мењање жиже осветљења, прецизно мерење покрета очију и пажљиво праћење и бележење промена јачине светлости.

У области хистологије, или науке о ткивима, Пуркиње је први користио инструмент звани микротом ради добијања веома танких исечака ткива. Он је такође увео у хистологију примену концентроване сирћетне киселине, калијум-бихромата и канада-балсама у припреми препарата за микроскопску анализу. Међу многобројним детаљима грађе и функције људског тела на микроскопском нивоу које је описао Пуркиње, истичу се два велика открића која су прославила његово име. Прво се односи на крупне, упадљиве нервне ћелије са многобројним продужецима које се могу видети у кори малог мозга ‒ Пуркињеове ћелије ‒ а друго на специјализована влакна која пролазе кроз срчани мишић, проводећи електричне импулсе чији је важан задатак да одређују и одржавају срчани ритам ‒ Пуркињеова влакна.

Усвојивши међу првима употребу нове врсте микроскопа ‒ композитног микроскопа ‒ Пуркиње је открио и описао знојне жлезде у кожи и герминативне везикуле у којима се развијају полне ћелије. Пуркињеова запажања о микроскопској структури различитих ткива људског тела и о главним етапама процеса репродукције уграђена су у темеље савремене ћелијске биологије.
Пуркиње је такође био један од најранијих заговорника употребе отисака прстију ради поуздане идентификације особа. У области фармакологије, описао је деловање камфора, опијума, велебиља и терпентина на организам. Од њега су потекла и два термина који се данас свакодневно користе у медицини: плазма ‒ назив за течни део крви који преостаје након таложења крвних ћелија; и протоплазма ‒ уопштени назив за супстанцу која испуњава ембрион у најранијем стадијуму развића.

Од времена када је живео и радио Пуркиње, дели нас више од два века ‒ а то је управо период у којем је савремена медицина продрла веома дубоко у разумевање биолошких структура и процеса на којима почивају складно функционисање и хомеостаза ‒ одржавање стабилног стања ‒ а тиме и наше здравље и живот. Но сви који се данас определе да пођу путем медицине или биолошких наука, у потрази за сазнањима која ће олакшати, побољшати и оплеменити људску егзистенцију, док буду листали уџбенике, већ на првим годинама студија и даље ће неретко имати прилику да се сусретну са именом и завештањем Јана Евангелисте Пуркињеа.