Дадаизам данас

У којој мери авангардни стваралачки поступци утичу на савремене уметнике? На који начин је Вас инспирисао дадаизам?
‒ Уметнички авангардни покрет дадаизам је можда актуелнији него икад. Када је реч о уметничком поступку, уметници тог покрета били су много испред свог времена, с друге стране, одговорили су на политичко-историјске околности свог времена. Револуционисали су уметност и поставили основе за развој концептуалне уметности, перформанса и многих других уметничких форми које су ушле у традицију авангарде. Њихов тадашњи тренутак има много заједничког са нашим временом ‒ живели су у освит и за време Првог светског рата, велике миграције народа, уметника, избеглица ‒ дакле, догађало се све оно што се догађа и данас ‒ велики конфликти који тињају широм света, мигрантска криза, одлив мозгова и уметника из многих земаља, сиромаштво.

Која одлика дадаизма је највише утицала на Ваш пројекат? Колико је дело окренуто прошлости, а колико садашњости?
‒ Пројекат је инспирисан револуционарним позивом уметника дадаизма да се промени стање у друштву, да се осврнемо на све оно племенито и конструктивно што је човечанство стварало током векова, да схватимо да се историја понавља све док не научимо одређене лекције и не променимо своје делање, тј. све док не почнемо да се руководимо тим племенитим идејама и у теорији и у начину на који практикујемо своје животе.

На који начин Ваша позоришна инсталација даје целовитију слику дадаизма и афирмише жене у том контексту?

‒ Дело превасходно поставља уметнице дадаизма као видљиве, и њихов рад и дело „ставља под светлоˮ. У том смислу се и бавимо само једним уметником, а остале четири извођачице играју улоге уметница дадаизма које су заједно са својим колегама и креирале цео покрет.

Шта тачно подразумева форма „позоришна инсталација"? Колико је Ваше дело блиско авангардним перформансима и поставкама?

‒ Форма је директно инспирисана традицијом авангарде и дадаистичким перформансима. Цело дело може да се перципира и као једна „живаˮ изложба, јер су глумице/глумци на постаментима на којима су обично уметничка дела у музејима, већи део представе. Публика може да се „шетаˮ између живих експоната током целе представе и да мења угао гледања, али такође може и да одлучи да све гледа са једне тачке, и у том смислу ће имати више доживљај позоришне представе. Театар ДАХ иначе кроз свој рад испитује различите сценске форме и стално се креће на граници између позоришне представе, плеса и перформанса.

Које елементе бисте истакли у сценографији и садржају дела?
‒ Уметнице (уметник) налазе се на постаментима које је ликовно обрадио Неша Париповић, наш сарадник, концептуални визуелни уметник, тако да није у питању пука илустрација музеја, већ су и постаменти сами по себи уметничка дела. У сценском поступку извођачи су постављени као експонати који могу да се крећу. Уметнице су саме креирале своје кофере ‒ реквизите који имају више значења током представе ‒ уметничке објекте који причају неку врсту њихове биографије. Инспирисани поступком „ready madeˮ поиграли смо се са значењима, тако да кофери представљају и кућу и избегличке чамце и уметничке објекте.

Шта гледаоцима може бити посебно занимљиво, будући да имају прилику да и сами учествују у извођењу?
‒ Публика је у непосредном контакту са извођачима, у неком смислу и сама постаје део уметничког рада; у једном тренутку гледаоци и сами постају нека врста миграната која се сели са једне стране на другу. Такво извођење, са публиком у тако блиском контакту, захтева изузетну спремност и присуство извођача, и неопходност елаборираног приступа и најмањем детаљу.

Тешко је дефинисати циљ уметничког дела када га покрећу врло сложене идејне и стваралачке силе. Али може ли се, ипак, издвојити основна тежња овог пројекта?
‒ Тежимо да упозоримо на патријархалне идеологије које упорно чине жене невидљивим и неважним у широком контексту, што у крајњем случају доводи до неравнотеже у нашем свету, конфликта, коме се не схвата ни почетак ни крај. И на крају, ипак, желимо да подсетимо да као човечанство умемо и можемо боље.