Шеф нашег организма

„Примећено је да су групе испитаника које су биле изложене јако гласној музици имале поремећаје у памћењу 15‒60 одсто, док је у контролној групи испитаника сличних година, који нису слушали гласну музику, поремећај памћења био четири одсто", објашњава за Интернет портал РТС-а др Милица Велимировић са Института за медицинску и клиничку биохемију Медицинског факултета у Београду.

Као и неки гласни изненадни звуци, гласна музика нашем мозгу шаље сигнал да организму прети одређена опасност. Мозак то региструје и почиње да лучи и синтетише хормоне, супстанце које служе за избављање организма из опасности.

То су она типична стања „бежи или се бори", карактеристична по лучењу адреналина и кортизола, хормона стреса. У организму долази до повишеног крвног притиска, повећава се срчана фреквенција, мобилишу се сви депои енергије ‒ глукозе, масти, а циркулација се преусмерава на велике групе мишића.

„Међутим, када је организам јако дуго изложен овом стању стреса и хормонима стреса, долази до бројних метаболичких поремећаја на нивоу целог организма", истиче докторка. Поремећаји су забележени и на нивоу централног нервног система, понашања, социјалног повлачења. Те особе могу осећати последице озбиљне несанице, а као најгори ефекат прегласне музике стручњаци наводе нервни слом, па чак и смртан исход.

Поставља се питање због чега људи континуирано себе излажу стресу слушајући изузетно гласну музику. Докторка одговара да се разлог може наћи у активирању још једног центра у централном нервном систему. Он јавља да се налази у стању неке врсте бола: „Емотивни или физички стрес доводи до лучења ендорфина који делују као природни аналгетици и опиоиди, тако да се јавља стање опуштености и задовољства."

Сада када знамо да је у питању механизам који делује зависнички ‒ гласна, нискофреквентна музика изазива одређену врсту зависности која сталним лучењем ендорфина доводи људе у стање смирености и доброг расположења ‒ време је да се подсетимо због чега је све мозак значајан.

„Мозак је један фантастичан орган и он је шеф целог организма ‒ све креће од нашег мозга", објашњава др Велимировић. „Ту се налазе наше мисли, центри за спавање односно будност, центри за глад и многи други. Мозак такође представља велики резервоар меморије".

Мозак, који тежи око 1.400 грама (док јетра, на пример, има 1.500 г) представља два одсто тежине целог тела а користи 20 одсто кисеоника, што показује да је изузетно енергетски захтеван.

Годинама су владали митови да мозак има онолико нервних ћелија колико је звезда у Млечном путу. Међутим, савремена наука оповргла је старе тврдње истраживањима која кажу да њему има осамдесет шест милијарди ћелија (!).

Тих осамдесет шест милијарди ћелија прави хиљаде и милионе различитих конекција, односно синапси са другим ћелијама у централном нервном систему. У једном тренутку активно је на хиљаде различитих центара у мозгу који одређују дисање, срчану фреквенцију, крвни притисак, али исто тако и наше мисли, идеје, начин на који говоримо, видимо...

„Такође, стари мит је био да је само десет одсто мозга заиста активно, заправо, да користимо само 10 одсто капацитета мозга", истиче наша саговорница. Данас се зна да то није тачно јер је помоћу различитих компјутерских система примећено да је мозак стално активан, и у стању будности, али и у стању одмора.

ʼФормула једанʼ нашег организма

Нервне ћелије остварују контакт помоћу нервних импулса који су, у ствари, електрична струја. Зна се да мозак може генерисати око 23 вата струје, што је довољно да ради једна мала лед сијалица.

Брзина преноса сигнала у мозгу је 100 метара у секунди или 360 километара на сат. Ако се то упореди са формулом један, која достиже око 240 до 260 километара на сат, јасно је колико је наш мозак моћан, колико је пренос сигнала брз. Меморија, капацитет мозга, много је већа од оне коју имају савремени компјутери. Делује незамисливо, али научници истичу да је капацитет мозга да ускладишти меморију једнак количини информација која се тренутно налази на интернету!

Мозак се може стално адаптирати, може се мењати, нове синапсе могу настајати, старе се могу нарушавати, изумирати у зависности од активности. Занимљиво је истраживање које је утврдило да таксисти у Лондону имају много волуминознији хипокампус од испитаника који се налазе у општој популацији зато што су они морали да памте лавиринте улица у Лондону. Примећено је и да присуство џи-пи-ес уређаја ремети наше капацитете за оријентацију у простору и да, ослањајући се на те нове уређаје, ми практично запостављамо оно што нам је еволутивно дато. Синапсе полако одумиру и ти центри бивају неутралисани јер их не користимо. С друге стране, ако би нам требали, они би се поново надградили.

Шта можемо да учинимо

Сада када знају каква је генијална машина наш мозак, да ли ће љубитељима прегласне музике бити теже да се одлуче за његово уништавање ? И шта можемо да учинимо да би мозак што боље функционисао? Пре свега, значајно је подсетити да је свако од нас вибрација и да вибрирамо са целом природом, са свим што нас окружује, објашњава др Милица Велимировић. Било би добро да себе окружимо вибрацијама и енергијама које су блиске нашем организму јер на тај начин омогућујемо ћелијама централног нервног система да функционишу у својим најбољим околностима.

Бројна истраживања о утицају музике на централни нервни систем потврђују њено благотворно дејство уз значајно побољшање креативности подстицањем неурона на такмичење за превласт. Наравно, није реч о музици са почетка овог текста, која разара наше биће.

А о томе како прегласна музика, и бука уопште, утичу на наше чуло слуха истраживаћемо у следећем тексту уз помоћ доц. др Зорана Дудварског са Клинике за ОРЛ Клиничког центра у Београду.