Осврт на уметничку праксу послератне Југославије

О тематској и идеолошкој позадини дела која су југословенски сликари и скулптори ‒ Мило Милуновић, Петар Лубарда, Милош Вушковић, Савo Радуловић, Ацо Пријић и други ‒ стварали од 1945. до 1960. године, разговарали смо са Љиљаном Караџић, управницом Историјског музеја Црне Горе.

Прве године после Другог светског рата биле су обојене револуционарним заносом, духом колективизма, вером у идеал напретка, и изнад свега, вером у историјску мисију социјалистичког друштва. У каквој вези су стајали идеолошко-политички аспекти друштва и ликовна делатност актуелних уметника у Југославији након 1945. године?

‒ Требало је створити нове могућности за човека тог времена. Као што знамо, земља је била порушена током рата. На испуњењу историјског задатка држава је мобилисала протагонисте из свих сфера, тражећи изузетну посвећеност у тој мисији и оданост циљевима које је Комунистичка партија зацртала. Од уметности се тражило да ангажовано доприноси равноправности, братству и јединству, да буде усмерена на теме преко којих се најизразитије могао приказати револуционарни програм. Идеја је била да се идеологија „прикаже у сликама".

Како су подељене теме које су задате на пољу ликовне уметности?

‒ У иконографском смислу, доминирала су два типа садржаја: тзв. партизански, са темама
из народноослободилачке борбе, и теме повезане са послератном обновом и изградњом земље. Веома су били актуелни и портрети Тита и револуционара на јавним местима. Такви портрети су постали „иконе револуције" и исијавали су „херојски идеализам". Бројни радови су били у функцији дидактичког саопштавања одређене мисли или поруке у вези са симболичким дискурсом моћи нове државе. Социјалистички реализам је имао своје нијансе, али то захтева дубља критичка истраживања тог сложеног контекста.

Како бисте у кратким цртама дали осврт на тај феномен изражен на пољу ликовних уметности?

‒ После 1948. године, са прекидом политичких односа Југославије са СССР-ом, социјалистички реализам почиње да губи своја догматска обележја и постаје толерантнији према ликовној форми, под условом да садржај буде програмски и идеолошки прихватљив. Уметнички домети нису само зависили од програмске садржине уметничког дела већ и од снаге и аутентичности ствараоца понаособ. Власт је и даље водила рачуна да се испоштују очекивани идеолошки садржаји, али је уочљива и воља уметника да изразе припадност друштву и посвећеност идеалу социјалне правде. Изложба о којој говоримо је приређена у знаку јубилеја стогодишњице Октобарске револуције.