Шоу, браћа и фарме

Стога је сасвим извесно претпоставити да ће у будућности неки занати, по сили истог принципа, бити промовисани у уметност. Браварски занат, столарски, електричарски, па и водоинсталатерски. Многи већ и јесу.

Но вратимо се изворишту ‒ музама. Премда их ми сматрамо примарним симболима естетског духа, Хелени их нису лоцирали у сфере које данас сматрамо уметничким. Највише би нас могло изненадити упорно присуство Историје на Парнасу (као с платна Николаоса Гизиса). Према Паузанију, првобитно су постојале само три (тзв. старије) музе: Аоида, Мелета и Мнема, кћерке бога Зевса и нимфе Мнемосине. Откуд историја у естетици, откуд тако тесна веза између уметности и памћења?

Прескочимо то. Основно што треба рећи је то да су Грци савршено добро схватили како је историја заправо литература или, по нашој данашњој квалификацији, уметност. Помоћне историјске науке могу бити егзактне исто толико колико и природне или помоћне уметничке науке. Међутим, дефинитиван производ је плод литерарног поимања света, пре свега због тога што другог излаза нема.

Неупитно је да наша стваралачка документација представља датотеку разноврсних података, и то само оних нама битних. Наша представа о свету је резултат селекције, могли бисмо рећи филм који сами режирамо, и то по сценарију конципираном на селекцији бесконачног броја података.

(Срећна околност је што су сценарији какви су Труманов шоу, Велики брат, /Животињска/ фарма, итд. конципирана селекција из датотеке појединца ‒ креатора, jеднако маштовитог, колико катастрофичног, који не претендује да, на било који начин, упливише у сценарија ван свог; несклоног манипулацијама, као ни креирању себи погодне, паралелне стварности. Или можда, ипак...)

Глобално применивши овакав принцип селективне концепције, долазимо до узрока разликовања по геостратешким, културолошким, етнолошким, етимолошким, и свим осталим питањима. Иако су настали на основу истог интегралног комплекса чињеница, имамо ситуацију да се (примерице) чак и елементарни уџбеници историје сваке од држава дубоко разликују, не само по духу, већ и по избору чињеница.

Па нам је после тога ипак јасније зашто је за старе Грке историја, то јест меморија, одувек била у друштву уметности. Стога што тамо где су два основна конститутивна принципа селекција и интерпретација, увек смо бар за нијансу ближи литератури него чистој науци.