Тишина

Филозофија... религија?

Тишина припада категоријама времена и простора, дакле, постојању, које припада вечности и универзуму.

Вероватно се неко ко чита овај текст сада са правом пита: Каква сад тишина? О чему овај пише? Данас, у време дигиталне (и привидно неме) комуникације, свет заправо урла 24 сата.
О такозваним паганским, предисторијским временима (дакле, реч је о времену од пре 7.000-10.000 година), као и о почецима паганских веровања и култова, ми јако мало знамо. Имамо, међутим, могућу слику човека, заједнице и природе. Можемо замислити ноћ, њихове људске погледе ка небу испуњеном звездама и... тишину. Да ли су је се плашили, волели је, или су једноставно осећали да је ту, свуда, и у њима самима, и да најзад нису сами?
У историјском добу, источне религије су укључивале тишину у своја правила и праксу као један од основних праваца стања духа (зен-будизам, таоизам...), но и хришћанство (поготово у раном периоду) неговало је редове потпуне аскезе, укључујући и оне које су тишину разумевали као ,,пречицу" ка Богу.

Модерно доба је практично екскомуницирало мистично, као реално, и дискредитовало га својим прагматичним рационализмом, који мора бити мерљив и видљив. Ултимативно! На тај начин, човеку је одузето оно осећање постојања у ʼмиʼ, које му је онтолошки уграђено у само биће, и остављен је, тај модерни (данашњи) човек, у свом огољеном ʼјаʼ. Сам!?

Утолико је човек данас угроженији, слабији, јер рационализам није поништио ни његово биће, оно примарно и непроменљиво, ни његове потребе. Тишина, као врхунска спознаја тајне и смисла, изгубила је средишње место у духовности, пре свега западних култура. Рад на спознаји тишине је, наравно и пре свега, духован. Ретки су они који су успели да се високо попну тим степеницама спознаје. То је због тога што пут ка тишини не укључује само духовну дисциплину, простор је знатно шири. Смерност и устрајност духа нису довољни. Тај пут захтева и креативност, те најзад и лепоту, дакле потпуност. То није пут испуњен правилима, то је личан, индивидуални пут у коме се из ʼјаʼ, најзад стиже у ʼмиʼ тишине, те тако, најзад, и до спознаје о себи самом.

Управо због те, вербално непреводиве потребе, може се помислити да је тишина упућена људима и да је привилегија духовности. Јесте. Али знамо ли ми другу духовност? Саме природе, на пример? Тишина је намењена свима, човеку, али и флори и фауни. Једноставно, она је живот.

Постоји један тренутак у дневном циклусу, готово непознат, моменат који траје свега неколико минута, и присутан је свакодневно. То је тренутак пред само свитање. Најуочљивији је лети, баш када природа живи у пуној снази. Као што је дан испуњен покретима и звуцима, и ноћ, после заласка сунца, започиње свој живот, такође испуњен звуком и покретом. И тада, непосредно пре изласка сунца, све утихне. Престаје сваки покрет, звук, чак и лишће на дрвећу постоји непомично, јер и ветар у том тренутку стане. Тих неколико минута потпуног мрака и тишине, тог трајања у њој, без покрета и звука, та објава, величанствена и митска, јесте Објава њеног присуства. Затим, прво се осети дах (не, то није ветар). Дах који благо покрене ваздух, лишће затрепери, а на истоку се помоле први знаци жуте, наранџасте боје надолазећег сунца. Тај дах је поклон тишине, која њиме покреће живот, изнова, сваки дан, од самог постања.

Запитајте се да ли су ваша деца икада видела излазак сунца. Када сте га ви сами последњи пут видели? Да ли је неко од вас видео ту Објаву тишине и њен дах живота?