Бисери расути по целом свету

Дајући примат квантитету над квалитетом, неки су лицитирали:

Француски естетичар Етјен Сурио каже на једном месту: „Има најмање девет уметности по ужем, традиционалном рачуну. Вероватно и дванаест. Видећемо чак да је добро ићи и до четрнаест." ‒ Чудно.

Или, а зашто се зауставити на четрнаест? 

Томас Манро, један од некад водећих америчких ауторитета за уметност, устврдио је бивствовање чак четири стотине разних уметности. ‒ Излишно.

Ако збиља тако стоје ствари, онда од свега тога нема ништа. Али има нечега што би требало да протресе естетику и да јој коначно пружи могућност да дефинише предмет којим је забављена више од три миленијума, не успевајући да га теоријски одреди. Мора бити нечег озбиљног у чињеници да је, још средином прошлог века, филозоф Морис Вајц у делу „Улога теорије у естетици" устврдио како је естетика осуђена на пропаст уколико не успе да што пре логично дефинише концепт уметности.

Не значи ли то све још једном да је „уметност" у ствари данас немогућно наћи на једном месту, и у чистој форми? Можда је то и најбоље што је могло да јој се догоди? Можда је уметност већ, или ће то ускоро бити, расута по целокупном нашем свету, слично микробима које је тешко лабораторијски изоловати ради посматрања и прецизне анализе. Елем:

Нереалан је и нецелисходан опис уметности као специфичне радне операције која за резултат има специфичне, то јест прецизном опису доступне производе.

Уместо тога, мора се схватити да, према ситуацији која је пред нама, свака „врста" радне активности има отворену могућност да у себе укључи и чисто уметничке ингредијенте. Тако се, као предмет естетичке анализе могу јавити и (на први поглед) са њом неспојиви објекти, примерице нови модел превозног средства, или политички говор.

Ово не спада у теорију дизајна (теорије могућности и разлога да потребно постане привлачно), већ у савремену уметност, дакле у нешто што би требало да буде по дефиницији привлачно, а заправо све више постаје непотребно.

Можда се ипак треба вратити унатраг, али не у блиску прошлост, већ веома, веома далеко. У онај свет за који је велики немачки економиста Карл Бихер ‒ у оквиру своје тезе да је музика, као производ рада, настала са производњом, те као потреба да прати покрете при било каквом раду ‒ поентирао да „што је човек примитивнији, то више сваки предмет његове употребе носи уметничко обележје".

Свака аналогија са тренутним третманом (уметничких) предмета од стране (квази)ауторитета јесте намерна.