Брат М.Ј. о Вуку, немачким масонима и Мештровићу

„Тада је живео у Бечу један Србин из Србије, Вук Стефановић Караџић. То је било у време кад се свуда у Европи почела будити национална свест; па и у Немачкој. По савету немачких научењака и књижевника из романтичке школе, нарочито браће Грима, сакупио је он српске народне песме, приповетке, пословице, народну традицију. Нешто је преведено на немачки и побудило сензацију. Занимљиво је да су баш највећи немачки слободни зидари, Хердер и Гете, били толико одушевљени класичном лепотом наше народне литературе, да су и они по нешто превели (са талијанског) и у својој старости хтели учити српски.

Није то био само естетски облик него баш опште човечански садржај, племенити, хумани поглед на живот и свет наше народне традиције, чему су се дивили ови највећи слободни зидари. Али је још занимљивије што то није била никаква писана књижевност више образоване класе, него је произашла из широког народа.

Откуд то? Кад су Турци уништили сву српску културу, интелигенцију и књиге, кад народу није остало ни еванђеље, кад је народ, као што стоји у народној песми, изгубио земаљско царство и тешио се небеским, тада се он обрнуо у себе, размишљао о многоме, изразио то и ширио усмено и предавао идућој генерацији. Ова народна традиција била је једини васпитач нашега народа у данима тешког турског господарења и васпитавала је наш народ племенитој човечности. Она је такође подсећала наш народ на његову ранију самосталност у својој рођеној држави и одржавала у њему веру и наду на ослобођење и уједињење. Јер у целој нашој нацији, код Срба, Хрвата и Словенаца, народна традиција је иста."

Гледишта „брата" М. Ј. су у одређеној супротности са учењима да су турски освајачи били толерантни према народу, да нису дирали у обичаје и веровања, и да се због тога Срби нису бунили против њихове владавине. Када су у питању схватања данашњих „националиста", тешко би била прихватљива „теза" да је „народна традиција иста". По мишљењу М. Ј., које је изнео швајцарској браћи, она је била иста.

О томе је такође говорио: „Дух народне традиције оживљавао је и нашу модерну књижевност и уметност све до данашњих дана. Тако на пример живи данас у Лондону, као члан Југословенског Одбора, Југословен из Далмације Иван Мештровић, један од највећих данашњих вајара у свету. Кад су прошле године његова дела била изложена у Лондону, рекао је лорд Цецил да енглеској нацији служи на част што види дела таквога мајстора у британском националном музеју. И опет није само уметничка форма мајсторова, што ова дела одликује, него и човечански вредан садржај, пречишћени дух наше народне традиције; јер највише тих дела узето је по садржају из ње. Овај дух живи још и данас у нашем народу, мада се мора признати, да га је материјалистичка култура последњих 50 година већ начела."

На дух Доситејев, и народну традицију коју је Вук забележио, аустроугарске власти нису благонаклоно гледале. М. Ј. наводи примере у којима је изражена нетрпељивост.

„Народна традиција и дела Доситејева, духом њој слична, беху темељи нашег модерног образовања до данас. Занимљиво је да је обоје сматрано у Аустро-Угарској опасним за државу и прогањано. За време рата су забрањене и конфисковане народне песме (па и модерни српски песници), српске школе су позатваране, учитељи и свештеници нарочито гоњени. Српски манастири у Срему, у којима почивају кости старих српских краљева, опљачкани су (исто се догодило, као што се зна, и са београдском ложом). То су додуше мртве ствари, реликвије. Али су и живи људи морали главом плаћати, тако на пример и у вези са успоменом на нашег највећег слободног зидара Доситеја. Баш пред рат 1914. прослављена је код нас стогодишњица од смрти Доситејеве. Подигнут му је и споменик који је израдио вајар В. брат (Рудолф Валдец - оп. Д. К.) из једне хрватске ложе. На ову културну славу дошли су у Београд многи гости из свих крајева где живе Срби, Хрвати и Словенци. Тако је дошло из једног села у Далмацији, где је Доситеј радио у својој младости као учитељ, неколико сељака као представници општине. Они су касније, поред многих других који су били такође на прослави, оптужени због велеиздаје, један међу њима Онисим Поповић и стрељан. ʼКад су се касније осведочили о његовој невиности приређена је на његовом гробу војничка свечаност, при чему је војна музика свирала царску химнуʼ (пише N. Zürcher Zeitung 2. септембра 1917)."

У појединим гласилима, у појединим текстовима, оспорава се било какав допринос српској
култури Доситеја и Вука. По примерима који су наведени у говору у Луцерну у мају 1918, они су темељ модернизације која је омогућила укључивање у напредне токове човечанства. Требало би имати у виду и оваква тумачења.