Увреде, масница испод ока и Јураја Хип

Присетимо се да је, примерице, Јохан Себастијан Бах доживео да га један од синова поспрдно назове „старом периком". Франц Шуберт је Веберову „Еуријанту" сматрао „безобличном", а исто тако да се „сваким покушајем назнаке некакве мелодије у овој опери она ухвати као миш у мишоловци тешке оркестрације". Овај „комплимент" је допунио Бетовен, окарактерисавши увертиру као „бескрајни низ септакорда".

Хектор Берлиоз је за Вагнера написао да је „очигледно луд", а Проспер Мериме је упоредио увертиру за „Танхојзера" с мачком која „хода по диркама клавира", док је Едуард Ханслик виолински концерт Чајковског (за многе најбољи, а свакако један од највише извођених), сматрао „музиком која смрди у ушима"!

Цитати (погрешних?) мишљења која су изрекли велики музичари о својим колегама најчешће су остајала без промене, или евентуалних извињења, бар на овоземаљском свету. Но литерате су (очекивано) много вичније вербализованим увредама, а чини се подједнако крути и неспремни да их икада повуку.

„Прљава животиња која нађе начин да вам се увуче у кућу"

Тако је Оскар Вајлд у „Пропасти лагања" оценио да је Џон Мередит „овладао свиме осим језиком", да као писац „може све осим да напише причу", а да је као уметник „све друго осим артикулисан".

Упитана током телевизијског интервјуа 1980. г. који су писци прецењени, Мери Мекарти ʼиспалила јеʼ да је драматург Лилијан Хелман „лош, нечастан писац, и да припада прошлости", те да је „свака реч коју је написала лаж, укључујући и везнике". Тужба која је потом уследила никада није закључена пресудом.

Иако некадашњи пријатељи, Гор Видал и Труман Капоте увесељавали су таблоиде изјавама типа: „На синоћном партију сам буквално сео на Капотеа, заменивши га столицом", или: „Тужан сам због Гора ‒ тужан што дише свакодневно". Надживевши Капотеа, Видал је искористио прилику да његова буде последња: „Истински сам презирао Капотеа. Онако како се презире животиња. Прљава животиња која нађе начин да вам се увуче у кућу."

У наступу љубоморе изазване супругиним „плакањем на рамену" његовом блиском пријатељу Габријелу Гарсији Маркесу (након што је открила да ју је преварио), песница Марија Варгаса Љосе је завршила на оку тешитеља, и то насред црвеног тепиха филмске премијере у Мексико Ситију, те 1976, којом приликом је отпочео њихов тродеценијски завет ћутања.

Ипак, познат је случај са (релативно) плодним епилогом. Наиме, потакнут дугогодишњим уважавањем, поткрепљеним панегиричним изјавама Ханса Кристијана Андерсена о Чарлсу Дикенсу, Данац се јула 1857. самопозвао у „краткотрајну посету" Острвљанину, који се некако баш у то време премишљао да напусти супругу. У овом, никако најсрећнијем моменту за указивање гостопримства у сеоском амбијенту Хигама, није зачудно одушевљење домаћина (након коначног одласка ексцентричног бајкописца) изражено на огледалу: „Ханс Андерсен је спавао у овој соби пет (!) недеља - целу вечност, чинило се породици".

Та „кошчата досада" (по Дикенсовој кћерки Кејт) била је, по неким научницима, инспирација за лик улагљивог Јураје Хипа из „Дејвида Коперфилда".

А свакако је (последично) инспирација за назив бенда тзв. „велике четворке" енглеске хард рок сцене седамдесетих (заједно са „Цепелинима", „Парплима" и „Блек сабатом"), који су нам у аманет оставили једну од најлепших рок балада, „Lady in Black".