Анализа ДНК открива како су мачке промениле ћуд

Данас је познато пет подврста дивље мачке Felis silvestris. Њихови скелети изгледају потпуно исто и не разликују се од савремене домаће мачке. Због тога је на први поглед немогуће одредити која је од тих подврста баш она која је у далекој прошлости припитомљена. Палеогенетичар Клаудио Отони и његове колеге са Универзитета у Левену и са Краљевског белгијског института природних наука потражили су одговор на то питање у генетичком коду. Испитали су више од 200 мачака, анализирајући ДНК из костију, зуба, коже и косе. Реч је о остацима старим између 100 и 9.000 година, пронађеним на археолошким локалитетима на Блиском истоку, у Африци и Европи.

Анализа ДНК открила је да све домаће мачке потичу од афричке дивље мачке или Felis silvestris lybica, подврсте дивље мачке чије је станиште у северној Африци и на Блиском истоку. Мачке су пре око 10.000 година припитомили ратари на Блиском истоку. Вероватно је до тога дошло тако што су прве пољопривредне насеобине привлачиле бројне глодаре а они дивље мачке. Ратари су прихватили мачке јер су штитиле усеве од штеточина. С временом је однос људи и мачака постајао све ближи и на крају је довео до припитомљавања дивље мачке.

Приликом сеоба ратари су водили са собом и припитомљене мачке. Касније су се преко Египта, трговачког центра старог века, мачке рашириле дуж Европе и других делова света. Преко египатских трговачких бродова, где су их користили за борбу против штеточина, мачке су стизале у бројне крајеве југоисточне Азије, Африке и Европе. Кости мачака са египатским натписима пронађене су чак на територији Викинга у близини Балтичког мора.

„Међутим, још није јасно да ли египатска домаћа мачка потиче од мачака увезених са Блиског истока или се у Египту догодило одвојено, друго припитомљавање", каже Клаудио Отони. Он верује да ће то показати даље истраживање.