Сва наша блага

Ово непроцењиво благо садржи 120.000 хербарских табака и више од 300.000 ексиката балканске, европске и светске флоре. Бројни његови садржаји су уништени током година, а историјски подаци говоре да је за време Првог рата део хербаријума украден и послат у Беч, Сарајево, Загреб и Будимпешту, из које никада није враћен. Посебну целину чини драгоцени Панчићев хербаријум, са више од 15.000 хербарских листова.

Јосиф Панчић

Име Јосифа Панчића златним словима је уписано у историју српске науке. Поред чињенице да је основао Ботаничку башту и био њен први управник, тај лекар, професор Лицеја, први председник Српске краљевске академије и најбољи познавалац флоре Србије, четрдесет година је провео у природњачким истраживањима, о чему сведоче многобројни важни радови и пре свега, вредна збирка његовог хербаријума, неисцрпан извор за упознавање биљног света наше земље, али и ширег подручја Балкана.
Ту се, међу врстама ишчезлим са ових простора, чувају и холотипови крагујевачког слеза и безчекињасте удовичице, биљака које су нестале из читавог светског генофонда и не могу се више нигде видети на планети осим у Панчићевој колекцији.

Оморика

Међу бројним подухватима великог ботаничара, проналасци оморике и рамонде представљају изузетност на коју вреди скренути посебну пажњу.
За омориком је Панчић трагао двадесет година ‒ од 1855. године, када је први пут у ужичком крају чуо за ту необичну врсту. Тек две деценије касније, лутајући по Златибору и Тари, наћи ће се у селу Заовине пред групом непознатих четинара, окићених на врху мноштвом шишарица. Своје откриће нове врсте објавио је те 1875. године на немачком језику, описујући је на латинском као „Пицеа оморика Панч".

Данас, ту ботанички, еколошки и естетски изузетно занимљиву, цењену и ретку ендемо-реликтну врсту, са уским боравиштем у средњем току Дрине, цео свет познаје под називом српска смрча, сматрајући је једним од најлепших четинара Европе.

Рамонда Наталија

Другу биљку, коју је Панчић открио 1884. г. у Јелашници заједно са Савом Петровићем, лекаром на двору Обреновића, назвали су „рамонда Наталија", у част краљице Наталије.
Стручњаци истичу да род рамонда иначе има три врсте ‒ две расту на Балкану, а једна на Пиринејском полуострву, где ју је и открио француски истраживач по којој је читав род добио име. Другу врсту пронашао је Панчић на Ртњу, а затим и у Сићевачкој клисури и назвао је српска.

Јединствен је податак да балканске рамонде имају ретку способност у биљном свету, коју поседује свега тридесетак од укупно 270.000 цветница на планети, да у време неповољних, сушних услова уђу у стање анабиозе или привидног одсуства живота. Када се током суше нађу у стању мировања, повијају лишће у својеврсне гужве које су толико суве да се дробе под прстима.

Пошто падне киша, већ после 12 сати враћају им се све физиолошке функције, а убрзо се и потпуно отварају. Због те способности у народу их зову феникс или васкрсавајуће биљке, што их је учинило и важним симболом новије српске историје.

Библиотека

Скривену у богатом зеленилу, „Јевремовац" чува и једну од најстаријих и највреднијих ботаничких библиотека у овом делу Европе, основану 1853. г. на Лицеју. Међу бројним ретким, старим и ексклузивним издањима, ту се налази и Плинијева „Историја света" из 1562. године, најстарија књига у фонду, луксузно опремљена, у кожном повезу, са златотиском и богатом орнаментиком.

Ту је и „Историја ретких биљака" чувеног холандског хуманисте и лекара Клусиуса, једног од водећих ботаничара 16. века, писана на латинском и објављена 1601, са бројним сликама егзотичних биљака, гмизаваца, птица и сисара.

Ипак, посебно место у колекцији од преко 7.000 књига има ремек-дело из 19. века „О самониклим биљкама Грчке", енглеског ботаничара и професора са Оксфорда Џона Сибтропа. Тај комплет од десет књига поседује само пет научних центара у свету. Луксузно опремљен, у повезу од свиле и коже, са ручно бојеним литографијама Фердинанда Бауера и бројним таблама са осликаним биљкама, представља прави драгуљ ботаничке литературе.

„Јевремовацˮ данас

Богата и важна историја учинила је Ботаничку башту значајном наставном и научноистраживачком јединицом Биолошког факултета, једног од највећих и најстаријих факултета природних наука у југоисточној Европи.

Међу њеним битним улогама је и активно очување животне средине, кроз различите програме ex situ заштите ретких и угрожених биљака. Сто седамдесет једна врста крајње угрожених биљака у Србији, укључујући и оне ишчезле са наших простора, укупно 20% од 330 међународно значајних врста укључено је у програме који подразумевају очување, гајење и размножавање биљака изван њиховог природног станишта.
Београдско благо ‒ Ботаничка башта „Јевремовацˮ проглашена је за споменик природе 1995. године и стављена под посебан режим заштите, а од 2007, захваљујући богатом културном и историјском наслеђу, представља и споменик културе града Београда.