Министар Двора Милан Антић о масонима

У белешци је записано да је Милан Антић мислио да масони нису имали јачег утицаја на државну управу. Сматрао је да су као „котерија" могли имати одређеног утицаја на постављање појединаца на одређене положаје у држави и њеним установама. Антић им није придавао превелику пажњу. У документу пише:
„Питање масона је искрсло као важније тек када су га Немци са своје стране форсирали и када се је морао заузети један одређени став, под притиском Немаца, према њима. Кад је почела кампања против масона у „Времену", сећа се да је дошао код њега др Бјелајчић, који је био заменик младог краља Петра у Соколу, у ствари вршио дужност соколског старешине, да пита за савет шта да ради, да ли да се захвали на тој дужности с обзиром на кампању и оптуживање масона или не. Антић је саветовао да нема уопће смисла постављати то питање или нешто правити него нека и даље остане како је и било."

Антић је рекао за кнеза Павла да је можда био члан енглеске масонерије, и да је имао симпатије и врло добро мишљење о енглеској масонерији као озбиљној, конструктивној и утицајној организацији, коју су предводили чланови енглеске владајуће куће.
По Милану Антићу, кнез Павле није имао добро мишљење о француском систему масонерије, којем је, пише у документу, припадала и југословенска масонерија. То је само делимично тачно. Антић је рекао да је кнез одржавао добре односе са вишим масонским функционерима. Од њега је и потекла идеја да се југословенска масонерија оријентише на енглеску и да тражи њену потпору за југословенску кнежеву политичку оријентацију - забележио је М. Ћ. У наведеном документу такође пише:
„Када је кнез Павле био у Лондону у посети (онда када је одликован), онда је изгледа водио разговоре са енглеским масонима и дошао до закључка да би се та преоријентација могла извршити и бити корисна. После његова повратка, на његову иницијативу био је у Енглеску послан др Владимир Ћоровић, да као високи представник југословенске масонерије покуша провести ту преоријентацију и утиче на то да енглеска масонерија подржи Павлову политику. Али Ћоровић није у томе успео, јер се изгледа ситуација у Енглеској у односу на Павла већ била променила. После тог неуспеха Павле није више вршио никакве покушаје око југословенске масонерије."

Белешка садржи и Антићево мишљење о улози слободних зидара у вези са превратом од 27. марта 1941. Његове претпоставке су имале одјека код многих аутора после рата, а имају и данас. Истраживач М. Ћ. је забележио:
„Антић каже да му је један масон причао да је 1940. године била донесена одлука од стране Велике Ложе Југославије (кад је Павле узео одлучнији курс у правцу зближења са Немачком) да се против Павла води борба и да га се на сваком краку дискредитује. Ово није било познато Павлу до 27. априла 1941"Ово мишљење о „дискредитацији кнеза Павла" стари масони су у више наврата демантовали. На пример, др Виктор Новак и Дамјан Бранковић.

У документу се наводи да је један од угледних масона који је успео да се приближи краљу Александру и стекне његово пријатељство био др Раденко Станковић, али Антић не мисли да је та веза имала утицаја на краљево виђење политике. Др Раденко Станковић је после Другог светског рата осуђен на 12 година робије. Преминуо је од последица робијања.

Посебно је занимљиво казивање Милана Антића о др Михаилу Константиновићу, оцу Радомира Константиновића, који се сматра „оцем Друге Србије". У наведеном документу пише:
„Када је др Михаило Константиновић постао васпитач младог краља Петра, Антић се је зачудио јер до тада није ни чуо за њега као неку личност. Међутим, после је утврдио да је он дошао на то место по предлогу Слободана Јовановића, који га је као свога ђака и масона подржавао и гурао. Кад су се упознали онда му је Антић индиректно скрену пажњу да иако је ʼрепубликанацʼ и масон пошто је постављен са највишег места, нада се да ће исто вршити исправно своју дужност. Нашто је овај то и потврдио. Сматра да Константиновић није тим путем мога да врши неки утицај, али је свакако тај положај васпитача мога да користи у јавности за своје истицање и стварање што бољег положаја. Код преговора у Споразуму Цветковић‒Мачек и стварању Бановине Хрватске, он је такође по препоруци Слободана Јовановића био са стране кнеза постављен као правни стручњак и експерт.

У влади Цветковић‒Мачек су масони били заступљени са др Будисављевићем, др Константиновићем и др Чубриловићем. Њихов став је дошао до изражаја кад су у фебруару 1941. поднели оставку, код чега Антић мисли да није био само њихов став, него да је то било и под утицајем са стране."

Михаило Константиновић је за време Другог светског рата био на платном списку избегличке владе у Лондону. После рата се вратио у земљу, постао професор Правног факултета и био декан у три наврата. Добио је више одликовања пре и после Другог светског рата, међу којима су Албанска споменица, Спомен-плакета града Београда 1974. и Седмојулска награда. Живот угледног професора Београдског универзитета био је пун коренитих промена. Слободан Јовановић је од исте државе био осуђен на 20 година робије и никада се није вратио у отаџбину.