О Источном питању 1863.

Источно питање било је у позадини текстова о српско-турским односима, после бомбардовања Београда 1862, у лондонској штампи. Те текстове су писали Филип Христић, књижевници, угледне јавне личности и новинари које су у Лондону ангажовали Јулија Хуњади, Филип Христић и Владимир Јовановић. у пролеће 1863. Њих троје су настојали да поправе ружну слику која је о Србији створена у енглеској јавности, јер је постојала опасност да се то антисрпско расположење са Острва пренесе у Европу, нарочито у Француску. Филип и Јулија кренули су из Београда у Лондон у јануару 1863. и већ у пролеће је лондонска штампа почела да објављује низ чланака који су изражавали другачију слику и ишли у прилог Србима. О тој мисији, која је кулминирала расправом у Доњем дому Британског парламента 29. маја 1863, приредио је књигу Милан Христић, син Филипов, који је, једно време, био очев секретар док је био српски посланик у Цариграду. У њој су чланци из лондонских листова и стенограми расправе у Парламенту. У питању је књига Милана (Филипа) Христића - Србија и Енглеска пре пола века - Београд, књижар издавач Геца Кон, 1910. Сви цитати у овом тексту из наведене су књиге.

У књизи се наводи како су Енглези тада схватали односе Турске и Русије на Балкану:
„У Енглеској су, и влада, и штампа, и јавно мњење, страховали само од Русије и руског уплива на Балкану. Чинило им се, да ће тај уплив одстранити ако одрже у целости турску владавину; требало је, по њиховом мишљењу, ту владавину ојачати и не ослабити..." (стр. 38-39)
Милан Христић наводи пример листа „Морнинг стар" који у броју од 14. априла (1863) доноси чланак о српско-турским односима, осуђује турско бомбардовање Београда и оне који су га подржавали:

„Дипломатска преписка односно бомбардовање Београда у јуну 1862. год. предана је јавности, а г. Грегори, изјавио је, у исто време, намеру, да у Доњем Дому поднесе интерпелацију, о односима који постоје између Србије и Турске. Предмет ове интерпелације такав је, да ће заинтересовати нашу публику. Турска је наша маза, наше љубимче; дозвољавамо јој све каприсе, усхићујемо се њеним лудоријама. Ма колико да је бомбардовање Београда, само по себи, један нечувен злочин, ипак је оно било сасвим природна последица оних односа, које смо ми допринели да створимо између Порте и некојих њених провинција." (стр. 82)

У истом чланку је и критика Расела, тадашњег министра иностраних послова, због негативног односа према Србима:

„У другој једној прилици Лорд Расел тужи се на Србију што 'жуди за независношћу' као да је то некакав национални злочин, а сетиће се, да није увек с таквом поругом говорио о борби за независности против 'Империје'. У једној депеши упућеној Русији, племенити Лорд скреће пажњу руске владе на Србе, које оптужује да раде на остварењу 'Велике Дунавске Конфедерације', која би у републиканској форми, имала да изникне из рушевина суседних држава. Лорд Росел наглашава да Велике Силе не би требале да одобравају овај покрет, а специјално 'Русија не сме бити равнодушна' према опасности која јој прети." (стр. 87)
Постоји, у делу јавности, стереотип да су Енглези вечити непријатељи Срба и вечити пријатељи Турака. Међутим, у књизи Милана Христића имамо и другачије примере у говору г. Грегорија у Доњем дому, 29. маја 1863:

„У свом 'Турском дневнику' г. Сениор пише:

„Турци нису данас гори, но што су некада били, они су донели собом све своје зле пороке. Кад су заузели Малу Азију и Румелију, овладали су богатим, насељеним покрајинама. А после 350 година, од те богате области, начинили су пустињу, а саме себе нису обогатили. Многобројну породицу не трпе, и служе се за то најгорим средствима: женску децу убијају сами, а мушкарце убија војевање. Тамо где је пре 50 година било насељено село, сад је гробље и пустиња. Киши остављају бригу, да им улице пере, псима да ђубре разнесу, сунцу да осуши оне каљуге које они називају путевима, а клима им дозвољава да живе и по дрвеним кућерцима, које не морају често да оправљају. (стр. 181) [...]

И ко је све хвалио, ко подржавао ово стање ствари? Нико други до наш Држани Подсекретар за Спољну Политику (Лејард).ˮ (стр. 181) Рекао је г. Грегори у Доњем дому.
У ранијим текстовима на ову тему већ смо наводили делове говора г. Лејарада (из расправе).

Следи његов осврт на две теме:
„Потпуно се слаже са његовим поштованим пријатељем, чланом Парламента за Галвеј (Грегори), што се тиче важности питања о коме је говорио: јер, заиста, Источно Питање само по себи, и начин како се оно може да реши, један је од највећих политичких проблема овога доба.ˮ (стр. 196)

Можда ће неко рећи да је Источно питање на свој начин, у другом облику, у другачијим условима актуелно и данас.

Лејард се тада осврнуо на питање ко је „пријатељ" а ко „непријатељ" и на деловање људи које су ангажовали кнегиња Јулија, Филип Христић и Владимир Јовановић, који су успели да отворе расправу у Доњем дому.

„Поштовани члан парламента за Егџин (Грант-Деф) греши кад каже, да је племенити Лорд (Палмерстон, тадашњи премијер), или ма који други члан владе, непријатељ српског народа. [...] Влада српска може бити срећна, што има за адвоката једног тако способног џентлмена, који има везе са европским круговима, може да упливише на штампу и на чланове Парламента ‒ који су, по свој прилици, добили већ читаву хрпу брошура у којима се објашњује и брани српска ствар. Турци у том погледу горе стоје." (стр. 197-198)

Судећи по овим примерима, нису сви на Западу били непријатељи Србима и Србији. Не постоје стална пријатељства, постоје стални интереси. Резултат те расправе био је да турске посаде напусте градове у Србији.

*Цитати су наведени у оригиналу, без усклађивања са важећом правописном нормом.