Доњи дом о Србима 1863.

Увек нека велика сила. Милан Христић наводи да је његов отац Филип у Лондону 1863. г. најчешће виђао лорда Палмерстона и Гледстона, а ређе лорда Росела. Лорд Росел био је министар спољних послова у кабинету, коме је шеф био лорд Палмерстон, а у коме је Гледстон био министар финансија.

По њему (Филипу), главни чланови Владе били су Палмерстон, Росел и Гледстон, али у српском сукобу са Турцима главну улогу играо је г. Лејард, државни подсекретар у Министарству спољних послова. Када је енглеска штампа нападала Владу због турскофилске политике, „ударала" је на г. Лејарда. Када се Влада од тих напада бранила у Парламенту, то је радио господин Лејард.

Наводимо неколико одломака из говора г. Грегорија, који је у Доњем дому, 29. маја 1863, критиковао тадашњу турскофилску политику.

„Није ми намера да улазим у описивање данашњег стања у Србији; довољно је било да кажем да је народ срећан и задовољан својом владом, и земља да је добила много тиме што се ишчупала из турских шака. Када би господа чланови Парламента читали Ранкеову 'Историју Срба', што сумњам да ће чинити, јер је књига досадна, они би видели, да је Србија, за време турске владавине, била земља побуна, покоља и крвопролића; да је народ српски бивао злостављан, а да у земљи није било сигурности, ни личне ни имовине, да је Србија, уопште, тада била у положају у коме се данас находе словенски народи око ње, који су још и даље остали под турским јармом.

Али ако би ко хтео да види и другу страну ове медаље, нека прочита књигу коју је написао један енглески свештеник, после овогодишњег свог путовања по Србији.

(Г. Грегори вероватно мисли на књигу Вилијема Дентона који је боравио у мисији у Србији.) Ту ће читалац видети да је народ српски срећан и задовољан, да стално напредује, да се путеви граде у свим правцима, и да сав прогрес, који је до сада постигнут, почиње од дана ослобођења Србије. Свештенство је поштовано и уважавано. Србија има своју Народну скупштину, која своју власт врши разумно и одмерено." (стр. 137‒138)

„Неколике само цифре показаће најбоље, жалосне последице бомбардовања. За првих шест месеци 1860. год. и за исту периоду времена 1861. год., увоз у Београд износио је 30 и 31 ½ милион турских гроша, а за одговарајућих шест месеци у 1862. години пао је на шеснаест милиона, дакле целокупна трговина опала је за 50%." (стр. 153)

„Сви конзулски извештаји слажу се и у томе, како се обећања, која су дана султанским ферманима, апсолутно не одржавају. Вицеконзул у Сарајеву помиње да у целој Босни и Херцеговини живи 490 000 Муслимана а 710 000 хришћана." (стр. 174)

„Говор г. Грегорија трајао је више од два сахата, и учинио је јак утисак у Парламенту, нарочито, кад је говорник, са документима у руци, побијао тврђења Лејарда, и износио право стање ствари у Турској." (стр. 184)

У наредном тексту навешћемо делове говора г. Лејарда, који је оспоравао право Србије на независност, сматрао да је њен интерес да остане у оквиру Османске царевине, да држава која има милион становника не може да има министарство иностраних послова ни посланства у престоницама великих сила, не може да има педесет хиљада војника... једном речју, суморна слика српске слободе у виђењу подсекретара у Министарству иностраних послова, једини спас за Србију је да буде у турском ропству...

У расправи је саопштен податак да је г. Лејард био главни акционар Отоманске банке.