Песничко разоткривање једне епохе ‒ Марија Кнежевић

Већ четири деценије присутна је жива реч Марије Кнежевић, која није само луцидно и проницљиво сведочанство једног времена већ и песничко разоткривање једне епохе. Специјално за Интернет портал РТС-а, позната књижевница је говорила о инспирацији, класификацији стваралаштва и новом роману „Ауто".

 Време у коме живимо, свакодневица, геополитичка ситуација, ратови, миграције чине сурово окружење са којим се и Ви као књижевница неминовно суочавате. Међутим, како је рекла др Зорица Бечановић Николић, професорка на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, Ви сте „хиперсензибилна хроничарка тог времана". Какво је Ваше схватање те констатације? 

‒ Живо се сећам промоције моје књиге есеја „Књига о недостајању". Издавач, покојни Слободан Машић, архитекта и наш први слободни издавач, још један од застрашујућег броја људи који су много учинили за ову културу, а само узак круг људи за њих зна, организовао је промоцију за памћење у ресторану хотела „Мажестик". За памћење по паметним речима тамо изреченим, по атмосфери због које је тај догађај постао доживљај, не „још једна промоција", већ свечаност. Том приликом ми је мудри Машић рекао, између осталог, следеће:

‒ Ти си ретко добар посматрач. Али за разлику од многих који такође имају тај дар, ти имаш нешто што је још ређе ‒ емпатију. Не само да видиш већ разумеш људе и ситуације.

Није да о себи то нисам знала, у извесној мери. Од оних сам који се не пореде са другима, тако да сам подразумевала да та особина није нешто „богом дано". Он је сматрао да јесте, а његовој мудрости и његовом искуству сам веровала. У много наврата ‒ показало се ‒ с правом.

Увек допуштам да сам повод писања ‒ оно што се углавном назива садржајем ‒ одабере своју форму. Јер то је много тежи пут од задате форме. Али истинитији.
Писање води порекло од поезије. Без обзира на то да ли је запис у стиху или у прози, пишемо неминовно из позиције стварности, дакле, свог времена. Требало би да се подразумева љубав према истини. Античка теорија књижевности сажима суштину стварања. Када Аристотел у својој „Поетици" каже „од појединачног ка општем", он мисли на то „ја" које се мора уздићи у „над-ја" да би обухватило неку универзалну истину, тему, идеју. Такође, не верује да њено полазиште може бити игде другде осим у том освешћеном „ја".

Као почетак означили сте инспирацију једном песмом Раше Ливаде. Куда вас је након тих давних осамдесетих носила креативна струја?

‒ Била сам, заправо, инспирисана ликом Раше Ливаде. Моја сестра од тетке, коју сам присвојила као рођену сестру, била је заљубљена у њега и причала ми је врло надахнуто, као и свака заљубљена особа, о човеку кога ћу упознати тек пет година касније. У то време ја имам само седамнаест година и нисам прочитала ниједну Рашину песму. Написала сам песму „Ашар". То како је она доспела до Бране Петровића који ју је објавио у „Песничким новинама" може бити скица за трилер о судбини украденог рукописа. Мени врло драга прича!

Елем, нема одговора на Ваше питање, бар га ја не знам. Не знам ни куда ме живот води, а он свакако диктира и оно што пишем. Немогуће је и непотребно утврдити шта све утиче на једну особу, на рецимо једну песму или књигу. Јер то је читав арсенал доживљаја ‒ од сцена на пијаци, из аутобуса, преко снова, књига, филмова, љубави, музике...

Иако нам класификација стваралаштва по половима изгледа безразложна, до сада је често спомињан женски рукопис у књижевности. Како ви гледате на тај аспект у складу са рецентном ситуацијом? Да ли су срушене границе између мушког и женског?

‒ Те границе уопште нису срушене, чак се у новије време, парадоксално, у многим деловима света, као и у главама појединаца, без обзира на место боравка, оне драматизују. Када помињем драму, овде мислим на трагикомедију. Но то је социолошко питање и за њега сада немамо времена.

Када је реч о „женском писму", немам разлога да потцењујем огранак теорије књижевности који је усредсређен на ту тему, али ја нисам. Остала сам у времену када су појмови аниме и анимус били довољни да објасне да у свакоме од нас постоје и жена и мушкарац. Наравно, не у истој мери, при том, реч је о флуидном појму, тако да се однос аниме и анимуса у сваком појединцу свакога часа мења.
Они који опонирају термину „женско писмо" углавном наводе Марсела Пруста као пример женског писма, те Вирџинију Вулф иронично указујући на „мушко писање". Питање је колико је то тачно. Јер ако упоредимо „Госпођу Даловејˮ и „Орланда" брзоплето бисмо помислили да је реч о двоје писаца. А није. И те како је препознатљив рукопис великог писца! И нема сумње да је В. Вулф класик, дакле, књижевница чије ће дело увек бити актуелно.

Можда је стереотипно питање о чему ћемо читати у роману „Аутоˮ, али то је уједно и питање где ви тренутно обитавате као стваралац и као јединка у овом бурном тренутку света препуном контроверзи и отворених питања.

‒ Обитавам у Србији, што у мом случају значи ‒ у лимбу. То је једина земља у којој не налазим посао, у којој сам и магистар и социјални случај, живим са родитељима и од њихових пензија - добро знани морбидни сценарио који делим са читавом армадом својих сународника.
Књижевност крадем, исто као и лични живот. Крадем од оваквог живота. И тако живим.

Роман „Ауто" је нека врста пародије на такозвану on the road прозу, а која је заправо изданак пикарског романа, романа тока свести и још понеких достигнућа стваралаца који нам претходе. Када кажем пародија, не мислим на исмевање, мислим на промишљање кроз хумор. Хумор пак сматрам магнетном резонанцом ‒ ништа не измиче његовом „листању".

Роман је такође и пародија аутобиографских нагона. Мој ауто се креће између бивше Југославије и Америке, рата, опште а поготову људске беде, потом фамозног америчког сна који се у међувремену изметнуо у сопствену карикатуру. Поново, није реч о ругању, већ о некој врсти вендерсовског, алмодоваровског сагледавања. Ово кажем зато што је неко негде написао да га мој роман „Екатерини" асоцира на Фелинија. И ја мислим да филм у великој мери утиче на мене, на све нас, на нашу свест, да је изменио чак и наше снове који су постали кадрирани.