„Шлајзˮ или преводница на Дунаву

У писаним документима Бездан се под данашњим именом први пут помиње 1579. године, као село са десет породица. Данас се у насеље може доћи са све четири стране света, али сваки пут се мора прећи мост ‒ од највећег на Дунаву, до малих мостова на каналима ‒ па се Бездан популарно назива „Водено насеље".

Повељом царице Марије Терезије, 10. априла 1772. године, Бездан добија статус „слободне и краљевске варошице", али и значајне привилегије које су њени житељи платили 1.010 форинти. Међу осталим правима, Бездан је добио право на одржавање четири годишња вашара. На челу варошице био је Магистрат са 12 сенатора. Тада је насеобина бројала 400 кућа, а у њој је, поред пољопривредника и рибара, добре приходе остваривало и педесетак занатлија. Деветнаести век је оставио много тога што Бездан издваја од осталих села која окружују Сомбор. Године 1854. почиње да се гради „Шлајзˮ или преводница на Дунаву, која повезује Дунав и Велики бачки канал.

Током 18. и 19. века на простору данашње Војводине на каналима је подигнуто укупно 13 преводница за бродове. Данас су остале само четири: бајска, безданска, преводница на Шебешфоку и у Малом Стапару. Безданску преводницу је пројектовао и изградио Михалик Јанош, царски грађевински управник. Том приликом је бетон први пут у Европи употребљен за изградњу неког објекта на води (и у води).

Из Беочина је довлачен камен који је млевен и од тога се правио цемент, затим се тај бетон мешао и у великим металним сандуцима спуштао у воду. До тада се бетон у Европи користио само при зидању зграда, а подводна примена је била непозната. Енглески инжењери су Михаликов пројекат сматрали неизводљивим, па је градилиште постало одредиште многих европских инжењера, који су с неверицом пратили градњу. Радови су започети 1854. године. Само бетонирање је трајало 90 дана, а објекат је пуштен у рад 27. јуна 1856. Тог дана је одржано велико народно весеље. Према извештачима тадашње штампе, свечаности су присуствовали многи грађани, свештенство, појавили су се представници војне и цивилне власти, као и општински посланици. Уз музику и свечане топовске плотуне објављено је да се преводница пушта у рад.

Преводница је дугачка 62 метра, а дубине два метра, што значи да је то био максимални газ бродова који су могли да пролазе кроз преводницу. Занимљива је и прича зашто се пројектант и градитељ преводнице определио баш да употреби бетон иако претходних искустава у Европи није било. Финансијска оскудица, једноставан је одговор. Кажу на тај начин је могао да запосли јефтинију радну снагу. Да је изабрао зидање циглом и каменом, морао би да запосли зидаре и каменоресце, што би умногоме повећало трошкове изградње.

Кажу да је 1990. године последњи пут неки брод прошао кроз ту преводницу. Отада је затворена и засута песком да вода из Дунава не би пробила када је висок водостај.
Људи већ дуго покушавају да преводницу оспособе, тј. да покрену питање њеног стављања у функцију. Истина, она би у складу са својом величином могла да служи у туристичке сврхе, за чамце, глисере и јахте, али не и за привредне сврхе и веће бродове. Дунавом кроз нашу земљу годишње прође најмање 200, па и 300 јахти и хиљаде мањих пловила. Бездан им је прва станица. Преводница је данас под заштитом државе и налази се на мапи Индустријског наслеђа Европе.