Реперкусије уметности на личност

Какву год да духовну поруку уметник има за свој циљ, то је ствар његове сопствене душе. Њему је дозвољено да (пре)суди, попут Микеланђела, или прогласи мир, попут Анђелика.

Он може наступити са жалошћу, или пак раздраганошћу, попут бесмртних античких трагичара и комедиографа. Није на нама да било шта чинимо, већ да прихватимо то уметниково учење, свесни да не можемо неутралисати Леопардијеву горчину, нити оптеретити својим незадовољством Гетеов достојанствени мир.

Међутим, као покриће за своју истинитост такав уметнички став мора носити жар елоквенције у изражају, богатство и славу у визији коју има за циљ да осведочи. Њега може оправдати само једна ствар ‒ беспрекорна лепота и савршена форма израза. И заиста ‒ ово и јесте друштвена идеја, смисао уживања у уметности. То није смех тамо где нико не би требало да се смеје, нити призивање мира тамо где мира нема. И не остварује се никада у пуком осликавању предмета, већ само у сликарским дражима, чудима њиховог колорита, испуњавајућом лепотом њиховог дизајна.

Такву врсту усхићења имамо пред Рубенсовим ремек-делом (које је изложено у мадридском Праду) „Свети Ђорђе у борби са аждајом". Тај хитри и предивни приказ коња и јахача ухваћених у свом најизврснијем и најватренијем тренутку, када су ветрови заробљени у гримизном барјаку, а ваздух осветљен одсјајем са оклопа и блеском перјанице ‒ то је, дакле, уживање у уметности, чак и да нам је непозната трагична позадина приче из које је издвојен тај сегмент.

Али овај наш неспокојни модерни интелектуални дух није довољно пријемчив за чулни елемент уметности, па тако и истински утицај уметности остаје скривен многима од нас: само су неки, побегавши од тираније душе, разумели тајну оних часова кад нема мисли. Источњачка филозофија их назива нирваном. То је разлог опчињености Европљана, рецимо, целокупним јапанским уметничким делом. Док је западни свет на уметност стављао неподношљиви терет сопствених интелектуалних сумњи и духовних трагедија сопствених јада, Исток се увек у уметности држао њених рудиментарних и представљачких особина.

Оцењујући предивну скулптуру, естетска способност је потпуно задовољена беспрекорним кривинама тих очаравајућих мермерних усана које су неме за наше приговоре, племенитим облицима тих удова који су немоћни да нам помогну. У свом првобитном виду једна слика не носи ништа већу духовну поруку или смисао од оне којом се нуди један изврстан фрагмент венецијанског стакла, на пример, или нека од плавих плочица са зида Велике џамије у Дамаску: то су ништа више до прелепо обојене површине.

Средства којима би сваки племенити производ маште у сликарству требало да гане, и којима уистину и гањује душу, нису она која се тичу животних нити метафизичких истина. То је она сликарска драж која на свој утисак не рачуна зато што зависи од неке књижевне реминисценције с једне стране, нити је само пуки производ саопштиве техничке вештине с друге, већ која долази од извесне способности инвентивног и креативног баратања бојом. Готово увек у холандском сликарству, а често и у делима Ђорђонеа и Тицијана, она је у потпуности независна од било чега што би било недвосмислено поетично у самоме предмету.

То је једна врста форме и избора у изради која је сама по себи потпуно задовољавајућа и која је (како би Грци рекли) циљ сам по себи. Ларпурлартизам који је Теофил Готје (као реакцију на грађански утилитаризам) „изумео", објаснио и дефинисао као потребу да се уметност ослободи од етичких и верских стега.