Јапански ђаци уче да пишу помоћу ритма

Према резултатима првог дела студије о развоју вештине писања, учење абецеде у детињству заснива се на комбинацији два процеса: на визуелном памћењу знакова и развоју финих моторичких вештина да би се постигла жељена путања оловке.

Истраживање је затим трагало за развојем динамике покрета код јапанских ученика првог разреда основне школе. Професор Тецуши је испитао и како су на њихове покрете утицале одређене друштвене норме које су владале у учионици.

Током истраживања, деца су стално подстицана да обрате пажњу на специфичне захтеве писања сваког знака, укључујући редослед потеза, завршне потезе и ритам покрета. Док је професор посматрао индивидуалне варијације у развоју рукописа код шест ученика који су учили у истој учионици, приметио је две заједничке тенденције: покрети пера су се јасно разликовали за сваку врсту завршног потеза (заустављање, померање или скок), а постепено се усталио и доследан редослед покрета. Ти аспекти развоја рукописа углавном су занемарени у истраживањима која се спроводе у деловима света где се пише латиницом и неким другим писмима.

Истраживање је показало да процес развоја рукописа објашњен на латиничном писму - који зависи од стицања финих моторичких вештина у рукама, и памћења одређених знакова ‒ не може у потпуности објаснити процес развоја рукописа код јапанског писма.

У тој језичкој заједници чини се веома важним учење обрасца ‒ одређеног редоследа покрета који одговара писму. Студија такође сугерише да процес учења писања диференцијацијом физичких покрета може бити повезан са феноменом специфичним за културу кинеских знакова, познатим под називом „ваздушно писањеˮ, када људи несвесно померају прсте покушавајући да се присете одређеног знака.

Налази професора Тецушија објављени су у „Развојној психобиологији".

 Приредила Татјана Цвејић