Педесет година од изласка романа „Сто година самоће“

Године 1965. уредник „Sudamericana Press" био је у потрази за новим делима. Тражећи оригинална књижевна дела издавачка кућа је позвала и Габријела Гарсију Маркеса питајући га да ли пише нешто ново? Писац је са одушевљењем одговорио да ради на веома комплексном роману под називом „Сто година самоће" у коме се бави својим највећим фантазијама.

Два и по месеца пре него што ће роман бити објављен Маркес је био у прединфарктном стању. Из писма које пише пријатељу сазнаје се да је криза била изазвана страхом од тога како ће проћи роман који пише. „Веома се плашим", пише Маркес пријатељу. Његова претходна четири објављена дела била су продата у мање од 2500 копија укупно.

Најбоље што је могао очекивати је да нови роман доживи судбину књига које су објављиване шездесетих година као део тзв. новог латиноамеричког романа. То је значило да се роман прода у 8 хиљада копија у региону од 250 милиона људи.

Неочекивани успех

Такав пут су тада већ били прешли аутори попут Љосе, Кортасара, Фуентеса. „Сто година самоће" је међутим, доживео успех на више фронтова: Преведен је на 44 језика и постао је најпровеђеније књижевно дело са шпанског језика након „Дон Кихота" и уврштен је међу дела која су имала највећи утицај на развој књижевности у претходне три деценије.

„Сто година самоће" је објављен, заправо, у тренутку када је латиноамерички роман достигао свој врхунац популарности у свету. 1961. готово слепи Хорхе Луис Борхес обишао је свет као књижевна звезда. Његовим стопама кренули су и Хозе Доносо, Кортасар, Варгас Љоса и Фуентес.

Светски тријумф је дошао са Нобеловом наградом за Мигела Ангела Астуриаса 1967. „Сто година самоће" није могао бити објављен у бољој години за латиноамерички роман, иако је до тада Маркес био готово непознат.

Раскид са старим романескним поступком

У деценијама пре него што је достигао свој врхунац, нови латиноамерички роман се развијао паралелно уз тзв. „индигенизмо" романе - који су се бавили судбинама староседелачког становништва. Године 1967, књижевни свет је био спреман за „Сто година самоће".

У то време су се водећи латиноамерички писци били заситили темама о староседеоцима. Млада генерација писаца у Шпанији сматрала је да су соц-реалистички романи предвидљиви и да имају неоригинални поступак. Насупрот локализму тема о староседеоцима, критичари су видели „Сто година самоће" као универзалну космополитску причу, „ону која може преусмерити модерни роман" .

„Жив роман" магичног реализма

Након превођења Маркесовог романа на највеће светске језике, међународни рецензенти су му одали признање. Италијанска списатељица Наталиа Гинзбург написала је да је „Сто година самоће" „жив роман", умирујући тадашње страхове да је форма романа у кризи. Данас критичари, проучаваоци и читаоци углавном цене овај роман као један од најбољих израза тзв. магичног реализма.

До 1967. термин магични реализам није био уобичајен, чак ни у научним круговима. Током прве деценије од појаве „Сто година самоће" говорило се о томе да је роман мешавина фантазије и реализма, реалистички роман пун имагинације, необичан случај мистичног реализма, хиперреализма, или како га је назвао критичар "Ле Монда" „фантастичног симболизма".

Јужно-америчка „Књига постања"

Сада је „Сто година самоће" општеприхваћен као универзална романескна прича, а на почетку је био доживљен као прича о Латинској Америци. Један од критичара са Харварда га је у Њујорк Тајмсу назвао: „јужно-америчком Књигом постања".

Изненађујуће је да је роман кад се појавио имао и своје оштре критичаре међу издавачима и угледним писцима: Енглески писац Ентони Берџис тврдио је да не може бити поређена са књижевношћу Борхеса и Владимира Набокова. Један од најутицајнијих шпанских издавача Карлос Барал је одбио да објави роман, тврдећи да то није најбоље дело свог времена.

Упркос спорадичним оштрим критичким речима „Сто година самоће" је наставио да осваја нове читаоце и нове генерације. Педесет година касније роман је готово свуда прихваћен, укупно је продат у преко 45 милиона копија и даље се чита широм света.

Приредила: Валентина Делић