Прљаво небо може утицати на бујање река

Блокирајући Сунце, аеросолни загађивачи су успорили испаравање, остављајући тако на Земљи више воде, која пуни речне токове.

Анализа која објављена у часопису „Нејчер геосајенс" представља још један доказ да загађење ваздуха може да утиче на изворе воде преко „соларног замагљења". Иронична последица напора да атмосфера постане што чистија лежи у томе што мере које се предузимају могу да изазову опадање водостаја река, и тако смање доступност слатке воде, истичу аутори.

Тим научника открио је тај ефекат анализирајући метеоролошке податке из двадесетог века за већи део Северне Америке, Европе и делове Азије, где честице материјала ‒ као што су сулфати из електрана, фабрика и пољопривреде ‒ загушују ваздух. Према неким проценама, у Европи 70-их година 19. века количина сунчеве светлости која је досегла Земљино тло била је мања за 0,5% у поређењу са подацима са почетка 20. века. „Многи су заборавили колико је ситуација била лоша", каже Никола Гедни, водећи аутор студије, хидролог Kанцеларије Мет у Великој Британији.

Да би се одредило да ли аеросоли (честице настале из дима, прашине и кондензованих гасовитих супстанци) доводе до тога да вода мање испарава у атмосферу и буја у рекама, тим је размотрио бројне факторе које утичу на речне токове. Истраживање је пратило концентрацију угљен-диоксида у атмосфери и промену климе на Земљи ‒ будући да то утиче на промену вегетације и брзину којом биљке ослобађају влагу. Затим су унети историјски подаци у глобални компјутерски модел који је израчунао проток кроз велике речне сливове. Добијени подаци упоређени са ранијим мерењима речних токова. Резултати показују да је присуство честица аеросоли стално повећавало речне сливове у целој Европи и Северној Америци. Такође, сматра се да је повећање 11‒25% укупног речног тока у великим европским рекама (као што су Дунав, Елба и Одра), последица деловања само тих честица.

Када је Европа 90-их година 20. века знатно побољшала квалитет ваздуха, деловање честица аеросоли смањило се за више од једне трећине. Како региони настављају да чисте ваздух, количина доступне слатке воде у басенима река може и даље да опада, наводе истраживачи.
Ипак, неки научници примећују да је тешко предвиђати каква ће бити доступност слатке воде, због повратне везе између испаравања и кишних падавина. Геднијев тим ту везу не узима у обзир ‒ због тога што у свом приступу кишу користи само као историјски „инпут" (улазну информацију) а не и као „аутпут" (резултат, последицу) ‒ примећује научник-климатолог Мартин Вајлд са Федералног института за технологију у Швајцарској. Он додаје да аеросоли могу толико да смање испаравање да услед тога ослаби водени циклус, те реке на крају остају жедне због недостатка кише. Тај ефекат посматран је у време великих вулканских ерупција које убацују пепео у атмосферу на глобалној скали, примећује Алан Робок, климатолог са Универзитета Ратгерс, САД. С обзиром на разне факторе који су у игри, Робок додаје: „Ја сигурно не бих ʼпредложиоʼ да ваздух буде прљавији".

Ипак, без обзира на кишу, стручњаци су мишљења да најновија студија даје чврсте доказе да честице аеросоли утичу на испаравања и додатно очекују да ће последњи подаци из Кине, где се индустријско загађење континуирано повећава, такође показати тенденцију бујања река.