Некултуран човек, по Цвијићу

Неоспорно тешка оптужба. Можемо је ублажити изолацијом на изузетне случајеве; или генерализацијом путем претпоставке да се свакако односи на универзитете свих могућих земаља. Наш народ је бистар, а та особина логично је довољна да га извуче из многих невоља и изведе на добар пут.

Међутим: „Та се особина погрешно схвата. Даље ми се чини да се том речи морају обухватити две врсте особина. Прва је она наша провербијална бистрина која се огледа у брзом схватању, у доскакању и прављењу вицева. Та је бистрина махом знак неискорењиве површности и лакоће духа..."

Цвијић овим није предвидео висок квалитет наше хумористичке литературе и кинематографских дела ‒ она су нам горка и озбиљна ‒ већ принцип омаловажавања туђе вредности, дар извргавања руглу и способност избегавања одговорности.

Упозорио је да нам прете несолидне занатлије, плитки научници и уметници шарлатани: „Даље се код нас разуме и довијање, вешто изврдавање, и уопште неко плитко лукавство..."

Елем, чак ни лукавство није довољно дубоко, па би тако општа ситуација могла изгледати сасвим критична да Цвијић не преписује опробан рецепт лековитих трава које расту само на добро култивисаним теренима: јачање воље, обрада сопствене личности и (на првом месту) већи радни капацитет.

Упорност и издржљивост у раду нису, као што можда изгледа, потенцијално увек остварљиви квалитети којима се можемо глатко послужити у крајњој нужди; али њих се најчешће одричемо галантним гестом јер нису неопходни великом таленту којим нас је природа обдарила.

Цвијић не каже изричито, али вероватно подразумева једну опомињућу истину: способност за рад је пре свега способност, што значи један специфичан таленат. Но народни учитељ сад чини једну изричиту опаску, мудру колико и неочекивану: са порастом степена културе једне нације, расте и њена издржљивост у раду.

Збиља неочекивано. Значи ли то да бити брбљив, инертан, неактиван не обележава ни велику памет ни велику отменост ‒ већ указује на обично, примитивно стање духа?

Размислимо за тренутак, јер је примитивизам иначе у корену многих рђавих страна наше природе. Закључићемо да је Јован Цвијић овде у праву као мало где. Још се од Карла Бихера етнолози слажу у претпоставци да се на свим географским ширинама примитивац и нерадник срдачно идентификују.

У бољим условима живота те релације и даље остају у важности. Човек који себи дозвољава да, услед сопствене уображености или немара, остаје необрађен и недорађен, не поштује самога себе. И саботира целокупно друштво. Такав човек је, пре свега, некултуран.